Prije godinu dana zaposlio sam se kao tehničar u velikom tržnom centru. Radio sam uglavnom poslije zatvaranja — provjeravao rasvjetu, alarme, pokretne stepenice i kvarove koje prodavnice prijave tokom dana.
Tržni centar se zatvarao u deset.
Do ponoći bi otišli gotovo svi zaposleni.
Jedne večeri kolega koji me je obučavao pokazao mi je veliku prostoriju punu monitora.
„Ovo su sve sigurnosne kamere.“
Na jednom monitoru nije bilo slike.
Samo crn ekran i oznaka:
KAMERA 34 — NIVO B
„Ova ne radi?“
Kolega me pogledao.
„Nivo B ne postoji.“
Mislio sam da se šali.
Tržni centar je imao prizemlje i dva sprata.
Ispod je bila samo garaža označena sa P1 i P2.
„Onda zašto postoji kamera?“
„Stari sistem. Ne diraj.“
Nekoliko mjeseci nisam obraćao pažnju na nju.
Sve do jedne noći.
Bilo je 02:08.
Sjedio sam u kontrolnoj sobi kada se monitor sam uključio.
Kamera 34.
Na snimku se vidio dugačak hodnik.
Sa obje strane zatvorene prodavnice.
Izgledalo je kao dio tržnog centra.
Ali nisam prepoznavao nijednu prodavnicu.
Na kraju hodnika stajala je žena.
Nepomično.
Gledala je pravo u kameru.
Pozvao sam noćno obezbjeđenje.
„Imamo nekoga u objektu.“
„Gdje?“
„Kamera 34.“
Čuvar je odmah zaćutao.
„Ugasi monitor.“
„Ko je žena?“
„Ugasi ga.“
Prije nego što sam stigao, žena na snimku podigla je ruku.
Pokazala je prema prodavnici iza sebe.
Iznad vrata bio je broj:
B-17
Slika je nestala.
Ujutru sam pitao upravnika postoji li nivo B.
„Ne.“
„A lokal B-17?“
Spustio je olovku.
„Ko ti je rekao za njega?“
Ispričao sam šta sam vidio.
Naredio mi je da više ne radim noćnu smjenu sam.
To je samo povećalo moju radoznalost.
Pregledao sam stare planove centra.
Zgrada je otvorena 2008. godine.
Ali pronašao sam nacrt iz vremena izgradnje.
Ispod druge garaže bio je još jedan nivo.
Označen slovom B.
Na njemu dvadeset malih poslovnih prostora.
Kasnije je cijeli nivo precrtan crvenom bojom.
Pored je pisalo:
ZATVORENO 2007.
Godinu dana prije otvaranja tržnog centra.
Pitao sam jednog radnika koji je tu radio od izgradnje.
„Šta je bilo dole?“
„Ništa.“
„Zašto je onda zatvoreno?“
Dugo me gledao.
„Zbog požara.“
Tokom izgradnje izbio je požar na podzemnom nivou.
Zvanično, niko nije stradao.
Ali radnik je tvrdio da to nije tačno.
„Jedna djevojka nikada nije izašla.“
Radila je kao arhitekta.
Zvala se Ana.
Posljednji put je viđena kako ulazi u prostor B-17.
Njeno tijelo nikada nije pronađeno.
„Zašto policija nije pronašla ništa?“
„Jer su ulaz zazidali.“
Nisam vjerovao da se cijeli sprat može samo sakriti.
Te noći otišao sam u garažu P2.
Na kraju garaže pronašao sam vrata sa oznakom „TEHNIČKA PROSTORIJA“.
Kartica ih nije otvarala.
Ali pored njih nalazio se stari čitač kartica.
Na njemu jedva vidljivo:
B
Prislonio sam svoju karticu.
Crveno.
Ponovo.
Crveno.
Tada se iza mene začuo zvuk lifta.
Vrata servisnog lifta su se otvorila.
Na displeju je pisalo:
B
Lift je bio prazan.
Nisam ušao.
Vrata su se zatvorila.
Sljedeće noći kamera 34 ponovo se uključila.
02:08.
Ista žena.
Ovoga puta stajala je bliže kameri.
U ruci je držala komad papira.
Na njemu:
DOĐI SAM.
Nazvao sam policiju.
Dvojica policajaca i upravnik centra došli su u garažu.
Kada smo prišli servisnom liftu, upravnik je rekao:
„Ovaj lift ne ide ispod P2.“
Policajac je pogledao komandnu ploču.
Dugmad:
2.
3.
P1.
P2.
Ništa više.
Tada se na displeju pojavilo B.
Vrata su se otvorila.
Niko nije govorio.
Ušli smo.
Lift je krenuo naniže.
Kada su se vrata otvorila, ugledali smo isti hodnik sa kamere.
Prašina je prekrivala pod.
Iznad starih lokala još su stajale table.
B-12.
B-13.
B-14.
Došli smo do B-17.
Vrata su bila odškrinuta.
Unutra stari kancelarijski namještaj.
Na zidu plan tržnog centra.
Na stolu kaciga, fascikle i fotoaparat.
Na jednoj fascikli pisalo je:
ANA KOVAČEVIĆ — PROJEKT B
Policija je uzela dokumente.
Prema njima, Ana je nekoliko dana prije požara otkrila ozbiljne propuste u konstrukciji.
Odbila je potpisati da je nivo bezbjedan.
U njenom notesu posljednja rečenica glasila je:
„Večeras se sastajem sa investitorom u B-17. Snimiću razgovor.“
Fotoaparat je imao memorijsku karticu.
Na njoj desetine fotografija sa gradilišta.
Posljednja fotografija snimljena je u 22:41.
Na njoj Ana.
Fotografisala se u ogledalu kancelarije.
Ali u odrazu iza nje stajao je muškarac.
Upravnik tržnog centra.
„To nisam ja“, rekao je.
Fotografija je bila iz 2007.
Upravnik je tada imao samo dvadeset godina.
Policija je provjerila.
Bio je u pravu.
Muškarac je bio njegov otac.
Jedan od investitora.
Preminuo je prije šest godina.
Istraga je ponovo otvorena.
Ispod poda B-17 pronašli su skrivenu prostoriju.
U njoj Anine lične stvari i diktafon.
Snimak razgovora potvrdio je da je došlo do svađe između Ane i investitora.
Ali prije nego što se čulo šta se dogodilo, snimak je naglo prestao.
Anino tijelo nisu pronašli.
Upravnik je dao otkaz nekoliko sedmica kasnije.
Podzemni nivo je policija zapečatila.
Servisni lift je fizički isključen iz struje.
Kamera 34 uklonjena je iz sistema.
Mislio sam da je gotovo.
Tri mjeseca kasnije radio sam dnevnu smjenu.
Bilo je 14:20.
Tržni centar pun ljudi.
Na mom telefonu stigla je obavijest iz aplikacije za nadzorne kamere.
Pokret detektovan — Kamera 34.
Pomislio sam da je greška.
Otvorio sam aplikaciju.
Hodnik nivoa B.
Ana je stajala ispred B-17.
Ali nije gledala u kameru.
Gledala je prema nečemu iza sebe.
Zatim je počela trčati.
Nekoliko sekundi kasnije kroz kadar je prošao muškarac.
Nisam mu vidio lice.
Onda još jedan.
Pa još jedan.
Sva trojica su nosila radne uniforme.
Snimak je stao.
Odmah sam pozvao policiju.
„Niko ne može biti dole. Ulaz je zapečaćen.“
Policija je ipak otišla.
Pečat je bio netaknut.
Otvorili su nivo.
Nikoga.
Ali vrata B-17 bila su širom otvorena.
Na stolu, koji je policija mjesecima ranije potpuno ispraznila, stajao je novi telefon.
Telefon je bio uključen.
Na njemu samo jedan video.
Snimljen tog dana u 14:20.
Video je prikazivao glavni hodnik tržnog centra, pun kupaca.
Kamera je pratila trojicu muškaraca u radnim uniformama.
Ušli su u servisni lift.
Na displeju se pojavilo:
B
Policija je izvukla snimke sa kamera iz tržnog centra.
Pronašli su trojicu muškaraca.
Sva trojica su stvarno bila tamo.
Ali niko od zaposlenih nije znao ko su.
Jedan policajac zaustavio je kadar i uvećao njihova lica.
Stariji radnik koji je stajao pored mene problijedio je.
„Poznajem ih.“
„Ko su?“
Pokazao je na prvog.
„Električar.“
Na drugog.
„Zidar.“
Na trećeg.
„Poslovođa.“
Sva trojica radila su na izgradnji nivoa B 2007. godine.
„Pronađite ih“, rekao je policajac.
Radnik je odmahnuo glavom.
„Ne možete.“
„Zašto?“
„Sva trojica su poginula u požaru.“
U tom trenutku telefon pronađen u B-17 ponovo je zazvonio.
Na ekranu je pisalo:
KAMERA 34 — UŽIVO
Policajac je otvorio prijenos.
Na ekranu smo vidjeli nas kako stojimo u B-17.
Ali kamera nije bila u hodniku.
Snimala nas je iz ugla prostorije.
Polako smo se okrenuli prema tom mjestu.
Na zidu nije bilo kamere.
Na telefonu se, međutim, jasno vidjelo da iza nas stoji Ana.
U ruci je držala papir.
Na njemu su bile samo četiri riječi:
„POŽAR JOŠ NIJE POČEO.“