Radim kao električar skoro dvadeset godina i navikao sam da me ljudi zovu zbog svega — od pregorjele sijalice do instalacija koje mogu zapaliti cijelu kuću. Ali poziv koji sam dobio prošlog februara bio je drugačiji.
Nazvala me starija žena iz sela udaljenog dvadesetak kilometara.
„Sinko, možeš li danas doći? Svake noći mi nestane struje samo u jednoj sobi.“
Pitao sam je iskače li osigurač.
„Ne. Sve drugo radi. Samo se ta soba ugasi.“
Dogovorili smo se da dođem poslije posla.
Kuća je bila stara, ali uredna. Žena se zvala Milica i živjela je sama.
Odvela me na sprat.
„Ova soba.“
Bila je to obična spavaća soba. Krevet, ormar, komoda i stara fotografija muškarca na zidu.
Pregledao sam utičnice, prekidače i instalacije.
Sve je djelovalo normalno.
„Kada se tačno ugasi?“
„Svake noći u 22:17.“
Nasmejao sam se.
„Baš u minut?“
„Baš u minut.“
Rekao sam joj da ću ostati dok ne vidim šta se dešava.
Sjeli smo u kuhinju i pili kafu.
Pitao sam je ko je muškarac sa fotografije.
„Moj muž.“
„Gdje je on?“
„Umro prije osam godina.“
Oko deset smo otišli na sprat.
Svjetlo je normalno radilo.
Pogledao sam sat.
22:16.
Minut kasnije sijalica se ugasila.
Istovremeno je prestala raditi utičnica.
Izašao sam na hodnik.
Tamo je svjetlo radilo.
Provjerio sam osigurače.
Nijedan nije izbacio.
Vratio sam se u sobu.
Svjetlo se samo uključilo.
„Vidite?“, rekla je Milica.
Sada me već zainteresovalo.
Sutradan sam došao sa kolegom.
Otvorili smo zidnu kutiju i pratili kablove.
Tada smo otkrili nešto čudno.
Jedan kabl nije išao prema razvodnoj tabli.
Nestajao je iza velikog ormara.
Pomjerili smo ga.
Iza njega je bila mala metalna kutija ugrađena u zid.
Milica je izgledala zbunjeno.
„Šta je to?“
„Ne znam.“
Otvorio sam poklopac.
Unutra je bio stari vremenski prekidač.
Bio je podešen da svaki dan u 22:17 prekine struju i nekoliko minuta kasnije je ponovo uključi.
„Evo objašnjenja“, rekao sam.
Ali onda sam zastao.
Uređaj nije bio povezan samo sa rasvjetom.
Iz njega je izlazio još jedan kabl.
Išao je naniže, kroz zid.
„Šta je ispod ove sobe?“
Milica je razmislila.
„Ostava.“
Sišli smo.
Ostava je bila puna starih stvari.
Pratio sam instalaciju do zida iza jedne police.
Kabl je nestajao iza drvene obloge.
Skinuli smo je.
Ispod se nalazio prekidač.
Pritisnuo sam ga.
Ništa.
Onda se iz zida začuo tih zvuk.
Klik.
Dio police se pomjerio nekoliko centimetara.
Iza nje su bila uska vrata.
Milica je problijedjela.
„Ja za ovo nisam znala.“
Otvorili smo ih.
Iza je bilo stepenište koje vodi ispod kuće.
„Imate podrum?“
„Nemam.“
Uključio sam lampu na telefonu.
Sišli smo.
Na dnu je bila mala prostorija.
Sto.
Stolica.
Stari radio.
Nekoliko kutija.
I zid prekriven fotografijama.
Na većini je bila Milica.
Na pijaci.
U dvorištu.
Dok ulazi u autobus.
Dok razgovara sa komšijama.
Neke fotografije napravljene su nakon smrti njenog muža.
„Ko je ovo slikao?“, šapnula je.
Nisam znao.
U jednoj kutiji pronašli smo desetine sveski.
Na svakoj datum.
Otvorio sam posljednju.
Neko je zapisivao kada Milica ustaje, kada izlazi iz kuće, ko joj dolazi i koliko dugo ostaje.
Posljednji zapis bio je od prethodnog dana.
„17:42 — pozvala električara.“
Pogledali smo se.
Neko je znao da dolazim.
Rekao sam joj da odmah izađemo i pozovemo policiju.
Dok smo se penjali, začuli smo zvuk iza sebe.
Radio se uključio.
Sam.
Iz zvučnika je išla samo statika.
A onda muški glas:
„Milice?“
Ona se ukočila.
„To je glas mog muža.“
Izvukao sam je napolje.
Policija je stigla za dvadesetak minuta.
Pretražili su prostoriju.
Otkrili su drugi izlaz koji je vodio kroz tunel do stare šupe iza kuće.
Neko je očigledno mogao ulaziti i izlaziti bez prolaska kroz kuću.
Ali nisu pronašli nikoga.
Uzeli su fotografije i sveske.
Nekoliko dana kasnije pozvali su Milicu.
Otisci prstiju pronađeni u prostoriji pripadali su dvojici ljudi.
Jedni njenom pokojnom mužu.
Drugi nisu bili u policijskoj bazi.
Pretpostavili smo da je muž napravio prostoriju prije smrti, a da ju je kasnije pronašao neko drugi.
Mislio sam da je tu kraj.
Nije bio.
Sedmicu kasnije Milica me ponovo nazvala.
Plakala je.
„Opet se ugasilo.“
„Šta?“
„Svjetlo.“
„Nemoguće. Skinuo sam taj uređaj.“
„Znam.“
Pogledao sam sat.
Bilo je 22:19.
Otišao sam tamo zajedno sa policijom.
Kuća je bila zaključana.
Niko nije bio unutra.
Ponovo smo pregledali skrivenu prostoriju.
Na stolu je stajala nova sveska.
Nije bila tamo tokom prve pretrage.
Policajac je otvorio.
Na prvoj stranici pisalo je:
„Električar se vratio u 22:46.“
Pogledao sam sat.
Bilo je 22:45.
Niko nije rekao ni riječ.
Onda smo čuli korak iz tunela.
Policajci su potrčali.
Pronašli su muškarca koji je pokušavao pobjeći kroz šupu.
Imao je skoro sedamdeset godina.
Kada ga je Milica vidjela, ispustila je telefon.
„Ti?“
Bio je to mlađi brat njenog pokojnog muža.
Porodica je vjerovala da se prije više od trideset godina odselio u Australiju.
Nikada se nije vratio.
Barem su tako mislili.
Policija je kasnije utvrdila da je godinama živio svega nekoliko kilometara dalje pod drugim imenom.
Ali najčudnije je bilo ono što je rekao na ispitivanju.
Tvrdio je da nije napravio skrivenu prostoriju.
Nije postavio vremenski prekidač.
I nije napravio većinu fotografija.
„Ko je onda?“, pitao ga je inspektor.
Čovjek je odgovorio:
„Moj brat.“
„Vaš brat je mrtav osam godina.“
„Znam.“
Zatim je tražio da mu donesu posljednju svesku.
Otvorio ju je na zadnjoj stranici.
Tamo je bio zapis koji niko od nas ranije nije primijetio.
Datum je bio sutrašnji.
Ispod njega je pisalo:
„22:17 — Milica će konačno saznati zašto sam morao da nestanem.“
Milica je pročitala rečenicu nekoliko puta.
Onda je pogledala policajca.
„Moj muž nije umro kod kuće.“
„Gdje je umro?“
Spustila je svesku.
„Nigdje.“
„Kako mislite?“
Glas joj je zadrhtao.
„Nikada nisam vidjela njegovo tijelo.“