Već sedam godina radim kao dostavljač i navikao sam da ulazim u svakakve zgrade i upoznajem svakakve ljude. Ipak, jedna dostava od prošle zime mi se i danas vrati u glavu kad god prođem tim dijelom grada.
Bilo je oko devet uveče kada sam dobio posljednju narudžbu.
Adresa je bila stara zgrada na periferiji, a u napomeni je pisalo:
„Pozvonite samo jednom. Beba spava.“
Stigao sam, pronašao stan broj 16 i jednom pozvonio.
Vrata je otvorila žena od možda tridesetak godina. Izgledala je iscrpljeno.
„Koliko sam dužna?“
Rekao sam cijenu.
Platila je i uzela kesu.
Tada se iz stana začuo dječji plač.
„Izvini“, rekla je i brzo zatvorila vrata.
Ništa neobično.
Sutradan uveče ponovo dobijem narudžbu.
Ista adresa.
Isti stan.
Ista napomena:
„Pozvonite samo jednom. Beba spava.“
Kada sam stigao, vrata mi je otvorio muškarac.
„Izvolite.“
Pružio sam mu hranu.
Dok je tražio novac, rekao sam:
„Izgleda da vam beba večeras bolje spava.“
Čovjek me pogledao.
„Kakva beba?“
Pomislio sam da se šali.
„Sinoć sam bio ovdje. Vaša supruga je preuzela narudžbu. Čuo sam dijete.“
Lice mu se potpuno promijenilo.
„Moja supruga?“
„Da.“
„Kako je izgledala?“
Opisao sam ženu.
Nije ništa rekao.
Platio je i zatvorio vrata.
Nekoliko minuta kasnije, dok sam već sjedio u automobilu, neko je pokucao na prozor.
Bio je on.
„Možete li mi pokazati jučerašnju narudžbu?“
Otvorio sam aplikaciju.
Adresa ista.
Stan 16.
„Jeste li sigurni da ste bili baš ovdje?“
„Sto posto.“
Čovjek je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju.
„Je li ovo žena koja vam je otvorila?“
Bila je ona.
„Jeste.“
Sjeo je na stepenice ispred zgrade.
„To je moja žena.“
„Pa dobro…“
„Umrla je prije godinu i po.“
Mislio sam da me zeza.
Ali nije izgledao kao čovjek koji se šali.
Rekao mi je da su njegova supruga i njihova šestomjesečna kćerka poginule u saobraćajnoj nesreći.
Od tada živi sam.
Nisam znao šta da kažem.
Pokazao sam mu podatke o narudžbi.
Plaćanje je bilo gotovinom.
Ime kupca: Ana.
Tako se zvala njegova supruga.
„Ko je onda naručio?“
Nije znao.
Te večeri sam se vratio kući ubijeđen da postoji neko normalno objašnjenje.
Možda je neko napravio bolesnu šalu.
Možda sam pogriješio sprat.
Ali sljedećeg dana pozvao me vlasnik restorana.
„Jesi li ti vozio dvije narudžbe u Ulicu breza 44?“
„Jesam.“
„Imamo problem.“
Druga narudžba bila je normalno evidentirana.
Prva nije.
U sistemu nije postojala.
„Kako sam je onda dobio?“
„To i ja pokušavam da shvatim.“
Pokazao sam mu istoriju na telefonu.
Narudžba je bila tamo.
Ali kada bi je otvorio, ekran bi prikazao grešku.
Tada sam primijetio nešto što prethodne večeri nisam.
Broj telefona kupca.
Bio je vidljiv.
Pozvao sam.
Telefon je zazvonio.
Javila se žena.
Isti glas.
„Halo?“
Zaledio sam se.
„Ana?“
Nastala je tišina.
Onda je rekla:
„Niste trebali ponovo zvati.“
Veza se prekinula.
Odmah sam nazvao muškarca iz stana.
Kada sam mu pročitao broj, prestao je govoriti.
„Šta je?“
„To je njen stari broj.“
„Ali neko se upravo javio.“
„Broj je ugašen poslije nesreće.“
Dogovorili smo se da se nađemo.
Kada sam došao, pokazao mi je stari telefon svoje supruge.
SIM kartica je još bila unutra.
Telefon nije bio uključen godinama.
Stavili smo ga na punjač.
Kada se uključio, pojavilo se 37 propuštenih poziva.
Svi sa istog broja.
Mog.
„Nikada ranije nisam zvao ovaj broj“, rekao sam.
Najstariji poziv bio je od prije skoro godinu dana.
To nije bilo moguće.
Tada je stigla poruka.
Obojica smo gledali ekran.
„Ne pričajte u stanu.“
Muškarac je odmah ustao.
„Izlazimo.“
Sišli smo u automobil.
Tamo mi je konačno ispričao nešto što je prećutao.
Njegova žena i dijete nisu poginuli slučajno.
Policija je sumnjala da je neko dirao kočnice na njihovom automobilu, ali nikada nije dokazano.
„Zašto bi neko to uradio?“
„Ana je nekoliko dana prije smrti rekla da je vidjela nešto što nije smjela.“
Radila je kao računovođa u jednoj građevinskoj firmi.
Pronašla je lažne fakture i transfere velikih suma novca.
Planirala je da ode u policiju.
Nije stigla.
„I kakve ja veze imam s tim?“
„Nemam pojma.“
Telefon je ponovo zazvonio.
Poruka.
Ovoga puta bila je fotografija.
Na fotografiji smo bili nas dvojica u automobilu.
Snimljeni prije nekoliko sekundi.
Okrenuli smo se.
Ulica prazna.
Pozvali smo policiju.
Predali smo telefon i sve poruke.
Istraga je ponovo otvorena.
Nekoliko dana kasnije policija je pronašla osobu koja je godinama plaćala broj Anine stare SIM kartice.
Bio je to bivši direktor firme u kojoj je radila.
Uhapšen je.
Pomislio sam da smo konačno dobili objašnjenje.
Neko je koristio njen broj da nas zastrašuje.
Ali jedna stvar nije odgovarala.
Direktor je tvrdio da nikada nije slao poruke niti naručivao hranu.
Policija mu nije vjerovala.
Onda su pregledali njegov telefon i računare.
Zaista nisu pronašli ništa.
Tri mjeseca kasnije muškarac iz stana se odselio.
Pomogao sam mu da iznese nekoliko kutija.
Kada smo pomjerili dječji krevetić koji je još uvijek držao u spavaćoj sobi, ispod njega smo pronašli telefon.
Mali, stari telefon.
Nikada ga ranije nije vidio.
Bio je ugašen.
Uključili smo ga.
U njemu nije bilo kontakata, fotografija ni poruka.
Samo aplikacija za dostavu.
Otvorili smo istoriju narudžbi.
Postojala je samo jedna.
Ona koju sam ja donio te prve večeri.
Datum je bio tačan.
Vrijeme je bilo tačno.
Ali narudžba nije bila napravljena prije mog dolaska.
Prema podacima u telefonu, napravljena je dvadeset minuta nakon što sam već predao hranu.
A ispod adrese nalazila se napomena koju nikada ranije nisam vidio:
„Kad dostavljač dođe, dobro zapamti njegovo lice. Trebaće nam ponovo.“