Studiram i radim kao konobar na svadbama i drugim proslavama. Nije to posao kojim planiram da se bavim cijelog života, ali mi trenutno dobro dođe da platim fakultet, kiriju i ostale troškove.
Za nekoliko godina rada vidio sam stvarno svašta. Ljude koji potroše hiljade eura na svadbu, a svađaju se oko računa od deset eura, goste koji dođu praznih ruku pa se ponašaju kao da su vlasnici restorana, pijane kumove, ljubomorne supružnike…
Ali ono što mi se dogodilo prošle subote dugo ću pamtiti.
Radio sam na velikoj svadbi sa skoro 300 gostiju. Negdje oko deset uveče prišao sam jednom stolu za kojim su sjedjeli muškarac od četrdesetak godina, njegova supruga i dječak od možda deset godina.
Čovjek me pozvao.
Već je bio pripit.
„Mali, dođi.“
Prišao sam misleći da želi nešto da naruči.
Izvadio je novčanicu od 10 eura i gurnuo mi je u džep košulje.
„Za tebe. Dobro radiš.“
Zahvalio sam mu.
Njegova supruga ga je pogledala prilično iznenađeno.
„Šta bacaš pare bez veze?“
On se nasmijao.
„Pusti, čovjek nas služi cijelo veče.“
Nisam želio da slušam njihovu raspravu, pa sam nastavio da radim.
Prošla su možda dva sata.
Atmosfera je postajala sve veselija, a taj čovjek sve pijaniji.
U jednom trenutku čujem kako me doziva preko pola sale.
Pravio sam se da ga nisam čuo, ali nije odustajao.
Prišao sam.
Izvadio je 50 eura.
„Evo, ovo je za tebe.“
Odmah sam odbio.
„Hvala vam, stvarno nema potrebe. Već ste mi dali bakšiš.“
„Uzmi kad ti kažem.“
Pokušao sam ponovo da odbijem, ali bio je toliko uporan da sam na kraju uzeo novac samo da ne pravi scenu.
Tada je njegova supruga spustila viljušku.
„Je li ti normalan?!“
Čovjek se nasmijao.
„Moje pare.“
„Naše pare“, odgovorila je.
Atmosfera za stolom odmah se promijenila.
Ja sam krenuo da vratim novčanicu.
„Gospođo, nema problema, evo…“
Ali ona me zaustavila.
„Ne. Ti zadrži. Nisi ti kriv što je on budala.“
Okrenula se prema mužu i rekla mu da je dosta alkohola.
On se naljutio.
Počeli su da se prepiru.
Udaljio sam se.
Kasnije sam ih vidio kako izlaze iz sale. Pretpostavio sam da su otišli kući i potpuno zaboravio na njih.
Svadba se završila poslije tri ujutro.
Dok smo kolege i ja sređivali stolove, šef me pozvao.
„Dođi ovamo.“
Kod ulaza je stajala ista žena.
Sama.
Pomislio sam da se vratila zbog onih 50 eura.
Prišao sam i već izvadio novčanicu iz džepa.
„Ako ste zbog ovoga došli, slobodno…“
„Nisam“, prekinula me.
Izgledala je kao da je plakala.
Pitala me je da li se sjećam koliko mi je tačno novca njen muž dao.
Rekao sam joj – prvo 10, pa 50 eura.
„Jesi li siguran da nije više?“
„Sto posto.“
Tada je izvadila telefon.
„A je li ti ovo poznato?“
Pokazala mi je fotografiju novčanice od 500 eura.
Nisam razumio.
„Ne.“
Onda mi je objasnila.
Njen muž je tog dana, prije svadbe, podigao nekoliko hiljada eura iz njihove zajedničke ušteđevine. Rekao joj je da mora platiti neki dug prijatelju.
Na svadbi je, međutim, počeo pijan dijeliti novac.
Ne samo meni.
Muzičarima je dao 200 eura.
Drugom konobaru 100.
Jednom gostu navodno čak 500.
Žena je pokušavala da shvati gdje je završio ostatak.
Rekao sam joj sve što znam.
Zahvalila mi je i otišla.
Mislio sam da je tu kraj.
Ali sljedećeg dana šef me pozvao.
„Znaš onog čovjeka od sinoć?“
„Znam.“
„Došao je.“
Pomislio sam da će tražiti novac nazad.
Međutim, kada sam izašao, čovjek je stajao ispred restorana potpuno trijezan.
Izgledao je užasno.
„Treba mi usluga“, rekao je.
Pitao me je da njegovoj supruzi, ako ponovo dođe, kažem da mi je dao 500 eura.
Samo sam ga gledao.
„Ali niste.“
„Znam.“
Onda je izvadio još 200 eura i stavio ih na sto.
„Ovo je tvoje ako kažeš da jesam.“
Tada sam shvatio da cijela priča nema nikakve veze sa pijanim dijeljenjem bakšiša.
Odbio sam novac.
Čovjek je nekoliko trenutaka ćutao, pokupio novčanicu i otišao.
Nisam znao šta pokušava sakriti.
Sve dok nekoliko dana kasnije nisam ponovo radio u istom restoranu.
Prišla mi je jedna žena koju nikada ranije nisam vidio.
„Ti si konobar koji je služio prošle subote?“
„Jesam.“
Pokazala mi je fotografiju tog čovjeka.
„Je li ovaj bio ovdje sa ženom i djetetom?“
Potvrdio sam.
Žena je samo zatvorila oči.
Onda mi je rekla:
„Ja sam mu pozajmila 4.000 eura prije tri mjeseca. Rekao mi je da će mi vratiti te večeri.“
Tu sam konačno shvatio.
Novac koji je podigao nije bio za vraćanje duga.
Čovjek je pokušavao da napravi priču da ga je pijan podijelio po svadbi, kako supruga ne bi saznala gdje je zaista završio.
Ali gdje je završio?
To sam saznao sasvim slučajno nekoliko sedmica kasnije.
Ponovo sam radio svadbu.
U salu je ušla mlada žena držeći pod ruku muškarca.
Odmah sam ga prepoznao.
Bio je to on.
Samo što žena pored njega nije bila njegova supruga.
A kada je izvadio novčanik da mi plati piće, iz njega je ispala fotografija.
Podigao sam je sa poda.
Na fotografiji je bio on sa tom ženom ispred turističke agencije, a na poleđini je pisalo:
„Maldivi – konačno samo nas dvoje.“
Tada mi je postalo jasno gdje je nestao novac.
A po njegovom licu kada je vidio fotografiju u mojoj ruci, bilo je jasno da je i njemu postalo jasno da znam.