Već dvadeset godina radim kao poštar i mislio sam da me više ništa ne može iznenaditi. Znam skoro svaku kuću u svom kraju, ljude koji u njima žive, pa čak i ko će me ponuditi kafom, a ko će otvoriti vrata samo toliko da provuče ruku i uzme račune.
Ali jednog ponedjeljka među pošiljkama sam pronašao pismo zbog kojeg sam zastao.
Na koverti je bila adresa stare kuće na kraju sela. Kuća je bila napuštena najmanje deset godina. Nekada je tamo živio starac po imenu Petar. Dobro sam ga poznavao jer sam mu godinama donosio penziju.
Umro je prije više od decenije.
Pomislio sam da je neko pogriješio adresu, ali onda sam pročitao ime primaoca.
Petar Jovanović.
Još čudnije, u gornjem uglu koverte nije bilo imena pošiljaoca. Samo adresa iz našeg grada.
Odlučio sam da pismo vratim u poštu, ali mi je šef rekao:
„Adresa postoji. Odnesi ga. Ako nema nikoga, vrati.“
Nisam se raspravljao.
Pred kraj smjene stigao sam do stare kuće. Kapija je bila zarđala, dvorište zaraslo, a prozori prekriveni prašinom.
Prišao sam sandučetu.
Tada sam primijetio nešto što me zbunilo.
Na sandučetu nije bilo prašine.
Izgledalo je kao da ga neko redovno otvara.
Ubacio sam pismo i otišao.
Sutradan sam ponovo imao poštu za isti kraj. Kada sam prolazio pored kuće, iz radoznalosti sam pogledao sanduče.
Pismo je nestalo.
Pomislio sam da je možda neki rođak obilazio kuću.
Ali sljedećeg ponedjeljka stiglo je novo pismo.
Isto ime.
Ista adresa.
Ponovo bez pošiljaoca.
Ovoga puta sam ga odnio rano ujutro. Ubacio sam ga u sanduče i odlučio da zapamtim tačno kako sam zatvorio poklopac.
Sutradan — pismo je opet nestalo.
To se ponavljalo četiri sedmice.
Svaki ponedjeljak jedno pismo.
Svaki utorak sanduče prazno.
Na kraju mi radoznalost nije dala mira. Pitao sam komšiju iz kuće preko puta da li neko dolazi kod stare kuće.
Pogledao me kao da sam rekao nešto čudno.
„Niko tamo ne dolazi.“
„Možda Petrov sin?“
„Petar nije imao djece.“
Te riječi su mi ostale u glavi.
Sljedećeg ponedjeljka stiglo je peto pismo.
Ali ovoga puta dogodilo se nešto drugačije.
Na koverti, ispod Petrovog imena, hemijskom olovkom bila je dopisana jedna rečenica:
„Molim poštara da sačeka odgovor.“
Priznajem, nije mi bilo svejedno.
Ipak sam otišao.
Ubacio sam pismo u sanduče i ostao pored kapije.
Pet minuta ništa.
Deset minuta ništa.
Već sam krenuo prema kombiju kada sam iza sebe čuo metalni zvuk.
Poklopac sandučeta se otvorio.
Okrenuo sam se.
Nikoga.
Prišao sam polako i pogledao unutra.
Pisma više nije bilo.
Umjesto njega ležala je mala bijela koverta.
Na njoj je pisalo samo:
„Za poštara.“
Ruke su mi se tresle dok sam je otvarao.
Unutra nije bilo pisma.
Bila je samo stara fotografija.
Na fotografiji su stajala trojica muškaraca ispred iste kuće. Jedan je bio Petar, mnogo mlađi.
Drugog nisam poznavao.
Ali trećeg jesam.
Bio je to moj otac.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Pitaj oca šta smo zakopali iza bunara 1987.“
Problem je bio samo jedan.
Moj otac je umro prije šest godina.
Te večeri nisam mogao spavati. Ujutro sam otišao kod majke i stavio fotografiju pred nju.
Čim ju je ugledala, lice joj je problijedjelo.
„Odakle ti ovo?“
Ispričao sam joj sve.
Dugo je ćutala, a onda rekla nešto što nikada ranije nisam čuo.
Moj otac i Petar bili su najbolji prijatelji u mladosti. Treći čovjek sa fotografije zvao se Milan i nestao je krajem osamdesetih.
Navodno je otišao u Njemačku.
„A bunar?“ pitao sam.
Majka je odmah odmahnula glavom.
„Ne idi tamo.“
Naravno da sam otišao.
Iza Petrove kuće zaista je postojao stari bunar, gotovo potpuno sakriven rastinjem.
Pored njega sam primijetio zemlju koja je izgledala mnogo svježije nego ostatak dvorišta.
Počeo sam kopati.
Nakon dvadesetak minuta lopata je udarila u metal.
Izvukao sam malu zahrđalu kutiju.
Unutra nije bilo ni novca ni kostiju, čega sam se najviše plašio.
Bile su desetine pisama.
Sva su bila adresirana na mog oca.
Na vrhu je ležala poruka napisana Petrovim rukopisom.
Iz nje sam saznao istinu.
Milan nije nestao. Trojica prijatelja su 1987. pronašla torbu punu novca nakon saobraćajne nesreće. Dogovorili su se da je predaju policiji, ali moj otac je kasnije uzeo dio novca. Petar je to znao i godinama ga molio da prizna.
Milan je otišao u Njemačku jer nije želio imati ništa s njima.
A onda sam otvorio posljednje pismo.
Bilo je napisano samo nekoliko mjeseci prije Petrove smrti.
Na kraju je stajalo:
„Ako ovo jednog dana pronađe tvoj sin, neka zna da njegov otac ipak nije zadržao novac. Vratio ga je porodici čovjeka koji je poginuo u nesreći. Samo nikada nije imao hrabrosti da ti to kaže.“
Odahnuo sam.
Ali ostalo je pitanje koje me proganja i danas.
Ko je slao ona pisma?
Poštanska služba je kasnije provjerila markice.
Svih pet pisama poslato je iz našeg grada.
Prvo je predato na šalteru tačno deset godina nakon Petrove smrti.
A kada su pogledali snimak kamere za posljednju pošiljku, rekli su mi da je u trenutku kada je pismo evidentirano šalter bio potpuno prazan.