Vozač taksija je mjesecima odbijao da primi novac od iste starice — jednog jutra u automobil je umjesto nje ušao čovjek kojeg nikada ranije nije vidio
Mladen je vozio taksi već petnaest godina.
Navikao je na stalne mušterije, ali gospođu Nadu posebno je zapamtio.
Imala je sedamdeset osam godina i živjela sama u malom stanu na drugom kraju grada.
Svaki drugi utorak zvala bi taksi u sedam ujutro.
Išla je do bolnice.
Vožnja je koštala dvanaest maraka.
Prvi put je uredno platila.
Drugi put takođe.
Trećeg utorka, kada je izvadila novčanik, Mladen je rekao:
„Danas ništa.“
Nada ga je pogledala.
„Kako ništa?“
„Plaćeno.“
„Ko je platio?“
„Firma.“
Bila je to laž.
—
Mladen je nekoliko dana ranije slučajno čuo Nadu kako telefonom razgovara sa nekim.
„Ne treba mi novac. Imam dovoljno.“
Ali nakon što je završila razgovor, otvorila je novčanik i dugo brojala sitniš prije nego što je platila vožnju.
Mladen je shvatio da nema „dovoljno“.
Samo nije željela nikoga opterećivati.
Zato joj sljedeći put nije naplatio.
„Kakva firma poklanja vožnje?“, pitala je.
„Moja.“
„Ti si vlasnik?“
„Kad nema gazde u autu, jesam.“
Nada se nasmijala.
—
Dvije sedmice kasnije ponovo je pokušala platiti.
Mladen je odbio.
„Opet firma?“
„Akcija za utorak.“
„A zašto na vratima ništa ne piše?“
„Tajna akcija.“
Nada je znala da izmišlja.
Ali prestala je raspravljati.
Umjesto novca, sljedećeg puta donijela mu je dvije kifle.
„Ovo firma prima?“
„Prima.“
Tako je nastao njihov dogovor.
Mladen nije uzimao novac.
Nada bi ponekad donijela kiflu, jabuku ili komad pite.
—
Mladen nikada nije pitao zašto ide u bolnicu.
Jednog jutra sama mu je rekla.
„Dijaliza.“
Tri puta sedmično išla je na terapiju.
Ostalim danima vozili su je rođaci ili komšija.
Ali utorkom nije imao ko.
Autobusom je morala presjedati dva puta.
Zato je zvala taksi.
„Imam sina“, dodala je brzo. „Da ne pomisliš da nemam nikoga.“
Sin joj je živio u Njemačkoj.
„Zove svaki dan.“
Mladen nije pitao ništa više.
—
Mjeseci su prolazili.
Svaki drugi utorak ista adresa.
Ista bolnica.
Ista rasprava oko plaćanja.
Jednog jutra Nada je rekla:
„Mladene, ovo više nema smisla.“
„Šta?“
„Duguješ sam sebi već ozbiljne pare.“
„Riješiću to sa sobom.“
„Tvrdoglav si.“
„I vi ste.“
„Ja sam starija. Imam pravo.“
—
A onda jednog utorka Nada nije pozvala.
Mladen je pomislio da ju je neko drugi odvezao.
Dvije sedmice kasnije opet ništa.
Nakon mjesec dana počeo se brinuti.
Imao je njen broj.
Pozvao je.
Telefon je bio isključen.
Nije znao treba li otići do njenog stana.
Na kraju je odustao.
„Možda je kod sina“, govorio je sebi.
Ali svaki put kada bi prolazio njenom ulicom, pogledao bi prema prozoru.
—
Prošla su skoro dva mjeseca.
Jednog jutra dobio je vožnju preko centrale.
Adresa mu je bila poznata.
Nadin ulaz.
Parkirao je.
Očekivao je da će se pojaviti ona.
Umjesto nje izašao je muškarac od pedesetak godina sa koferom.
Sjeo je na zadnje sjedište.
„Do autobuske.“
Mladen je krenuo.
Nakon nekoliko minuta čovjek je pitao:
„Vi ste Mladen?“
„Jesam.“
„Taksista koji je vozio moju majku?“
Mladen je pogledao u retrovizor.
„Vi ste Nadin sin?“
Čovjek je klimnuo.
„Goran.“
Mladen je odmah pitao:
„Kako je ona?“
Nastala je tišina.
—
Nada je prije skoro dva mjeseca završila u bolnici.
Stanje joj se pogoršalo.
Goran je odmah došao iz Njemačke.
Posljednje sedmice proveo je uz nju.
Nada je preminula prije deset dana.
Mladen nije znao šta da kaže.
Zaustavio je automobil pored trotoara.
„Žao mi je.“
„Hvala.“
Goran je izvadio malu kovertu.
„Ovo je za vas.“
Mladen je nije htio uzeti.
„Ne treba.“
„Majka je rekla da vam dam.“
—
U koverti nije bilo novca.
Bila je fotografija.
Nada je sjedila za kuhinjskim stolom i držala tanjir pun kifli.
Na poleđini je njenim rukopisom pisalo:
„Za taksistu koji nikada nije znao računati utorkom.“
Mladen se nasmijao i obrisao oči.
„To liči na nju.“
„Ima još nešto“, rekao je Goran.
Iz torbe je izvadio malu bilježnicu.
Nada je zapisivala svaku besplatnu vožnju.
Datum.
Relaciju.
I cijenu.
Mladen je listao stranice.
„Rekao sam joj da ništa ne duguje.“
„Znam.“
„Pa čemu ovo?“
Goran je otvorio posljednju stranicu.
Na njoj je pisalo:
„Ne vraćaj Mladenu novac. Uradi isto nekome kome zatreba.“
—
Mladen je vratio bilježnicu.
„Pametna žena.“
Goran se nasmijao.
„Tvrdoglava.“
„To sigurno.“
Kada su stigli na autobusku stanicu, taksimetar je pokazivao jedanaest maraka.
Goran je izvadio novac.
Mladen je odmahnuo glavom.
„Nemojte ni pokušavati.“
„Nemojte mi reći da firma opet ima akciju.“
Mladen se prvi put tog jutra nasmijao.
„Porodična tradicija.“
—
Nekoliko mjeseci kasnije u Mladenov taksi ušla je mlada žena sa dječakom.
„Do bolnice.“
Tokom vožnje telefonirala je nekome.
Mladen nije želio prisluškivati, ali čuo je dovoljno.
Dječak je imao zakazan pregled.
Žena je objašnjavala da će kasniti s plaćanjem jednog računa jer je taj mjesec imala previše troškova.
Kada su stigli, taksimetar je pokazivao četrnaest maraka.
Žena je otvorila novčanik.
Mladen se sjetio male bilježnice.
„Danas ništa.“
„Kako ništa?“
„Plaćeno.“
„Ko je platio?“
Mladen je na trenutak razmislio.
„Jedna gospođa.“
Žena ga je zbunjeno pogledala.
„Koja gospođa?“
Mladen je samo pokazao prema ulazu u bolnicu.
„Duga priča.“
—
Nada mu nikada nije vratila novac za svoje vožnje.
Uradila je nešto bolje.
Ostavila mu je dug koji nije trebalo vratiti njoj. Trebalo ga je proslijediti dalje — sve dok jednog dana neko potpuno nepoznat ne dobije besplatnu vožnju i nikada ne sazna da ju je, na neki način, platila starica koju nikada nije upoznao.