NASLOV / POČETAK
KADA SAM OTIŠLA DA PREUZMEM STARI KOFER KOJI JE 24 GODINE STAJAO U GARDEROBI ŽELJEZNIČKE STANICE, RADNIK MI JE REKAO: „VAŠ OTAC JE PLAĆAO DA GA ČUVAMO, ALI JE OSTAVIO UPUTSTVO DA GA NIKADA NE OTVORI.“
Otac je preminuo prije pet godina. Nikada mi nije spomenuo taj kofer.
Unutra sam pronašla samo dječiji kaput, kartu za voz i mali kasetofon.
Na karti je bio datum mog sedmog rođendana.
Pritisnula sam dugme na kasetofonu.
Čuo se očev glas:
„Ako ovo slušaš, znači da ti više ne mogu lično objasniti šta se dogodilo na ovoj stanici.“
Zatim se začuo glas žene koju nisam prepoznala.
Rekla je moje ime i počela plakati.
Snimak se prekinuo.
Na dnu kofera pronašla sam drugu kasetu, ali na njoj je pisalo:
„Nemoj je slušati dok prvo ne pitaš majku zašto ti je cijelog života govorila da se ničega ne sjećaš sa svog sedmog rođendana.“
Odmah sam otišla kod majke.
Čim je ugledala dječiji kaput, problijedjela je.
„Mislila sam da ga je tvoj otac bacio.“
Pitala sam ko je žena sa snimka.
Majka je dugo gledala u kasetu u mojoj ruci, a onda rekla:
„Ako poslušaš drugi snimak, saznaćeš zašto smo te tog dana odveli na stanicu — i zašto smo se kući vratili bez žene koju si do tada zvala tetka.“
NASTAVAK PRIČE
Žena sa snimka zvala se Marina.
Bila je najbolja prijateljica moje majke još od školskih dana. Toliko vremena je provodila sa nama da sam je kao dijete zvala tetka, iako nismo bile u rodu.
Kada sam imala sedam godina, Marina je odlučila da se odseli u inostranstvo.
Tog dana svi smo otišli na stanicu da je ispratimo.
Ali postojalo je nešto što tada nisam znala.
Marina je godinama prije toga pomogla mojim roditeljima kada su prolazili kroz veoma težak period. Čuvala me, pomagala im i praktično postala dio porodice.
Meni je obećala da će se brzo vratiti.
Nije.
U početku je slala pisma i kasete.
Kasnije je kontakt potpuno prestao.
Moji roditelji nisu željeli da kao dijete stalno čekam nekoga ko možda neće doći, pa su prestali pričati o njoj.
Vremenom su fotografije završile u kutijama, a ja sam zaista zaboravila.
Druga kaseta bila je Marinina posljednja poruka.
Objasnila je da nije prestala da se javlja zato što nas je zaboravila.
Njena pisma su se vraćala jer smo se u međuvremenu preselili.
Godinama kasnije pronašla je mog oca.
On joj je rekao da sam odrasla i da više gotovo ništa ne pamtim.
Dogovorili su se da snimke ostave meni, ali da ih dobijem tek kada sama poželim saznati šta se dogodilo.
Na kraju kasete Marina je ostavila broj telefona.
Bio je star 24 godine.
Ipak sam pokušala.
Broj više nije postojao.
Ali ime i grad bili su dovoljni da je nakon nekoliko sedmica pronađemo.
Majka ju je prva pozvala.
Čim je čula njen glas, rekla je:
„Ovoga puta nemoj obećavati da ćeš se brzo vratiti. Samo dođi.“
Marina je došla tog ljeta.
Kada sam je vidjela, nisam je prepoznala.
Ali ona je iz torbe izvadila malu crvenu rukavicu.
Bila je par dječijem kaputu iz kofera.
Jednu sam izgubila na stanici tog dana.
Marina ju je pronašla nakon što je voz krenuo i čuvala je sve ove godine.
Ja sam zaboravila nju. Ona nije zaboravila ni rukavicu koju sam ostavila za sobom.