„OTKAZ DOBIJA ONAJ KO JE UKRAO 8.000 EURA IZ SEFA.“ DIREKTOR JE ZAKLJUČAO VRATA I STAVIO PET KOVERATA NA STO. U JEDNOJ JE BILO IME KRADLJIVCA.
U kancelariji je nastala potpuna tišina.
Za stolom je sjedjelo petoro zaposlenih: Jelena iz računovodstva, Boris iz prodaje, sekretarica Maja, magacioner Filip i zamjenik direktora Saša.
Svi su prethodne večeri imali pristup kancelariji.
Direktor Viktor stajao je pored vrata.
„Novac je nestao između 18 i 21 sat. Policiju još nisam pozvao.“
Boris je odmah ustao.
„Zašto?“
„Jer želim da osobi koja je uzela novac dam jednu priliku.“
Pokazao je pet zatvorenih koverti.
„U jednoj je ime osobe za koju znam da je uzela novac.“
Jelena ga je zbunjeno pogledala.
„Ako znate ko je, čemu ovo?“
„Za deset minuta ugasiću svjetlo. Krivac može uzeti kovertu sa svojim imenom, ostaviti je u ovoj kutiji i vratiti novac do sjutra ujutro. Ako to uradi, neće biti policije.“
„A ako ne uradi?“, pitao je Filip.
„U devet zovem policiju.“
Viktor je izašao.
Petoro ljudi ostalo je samo.
Prvih nekoliko minuta niko nije govorio.
Onda je Saša ustao.
„Ovo je glupost.“
Prišao je kovertama.
„Nemoj ih dirati“, rekla je Maja.
„Zašto? Plašiš se svog imena?“
„Ne.“
Saša je podigao prvu kovertu prema svjetlu pokušavajući vidjeti šta je unutra.
Boris mu ju je istrgao iz ruke.
„Rečeno je da ih ne otvaramo.“
U 18:30 svjetla su se ugasila.
Potpuni mrak.
Čulo se pomjeranje stolice.
Zatim koraci.
Nešto je palo na pod.
Maja je viknula:
„Ko je to?“
Niko nije odgovorio.
Poslije tačno jednog minuta svjetla su se ponovo upalila.
Jedna koverta je nestala.
Svi su se pogledali.
„Ko je ustao?“, pitao je Boris.
„Ja nisam“, rekla je Jelena.
„Ni ja.“
Saša je odmah pokazao prema Filipu.
„Ti si bio najbliži stolu.“
„Bio sam na istom mjestu kao i prije.“
Viktor se vratio.
Pogledao je sto.
Četiri koverte.
„Dobro“, rekao je. „Završili smo.“
„Čekajte“, rekla je Jelena. „Ko je uzeo petu?“
„Onaj kome je bila namijenjena.“
Niko nije priznao.
Sjutradan ujutro novac nije vraćen.
Viktor je u 9:00 okupio istih pet ljudi.
„Zovete policiju?“, pitao je Boris.
„Ne.“
„Ali rekli ste—“
„Slagao sam.“
Viktor je otvorio preostale četiri koverte.
Sve su bile prazne.
Zatim je izvadio petu iz svoje ladice.
I ona je bila prazna.
„Nigdje nije bilo ničijeg imena.“
Saša je udario dlanom o sto.
„Onda čemu cijela predstava?“
Viktor je uključio televizor na zidu.
Na snimku sigurnosne kamere vidjela se kancelarija prethodne večeri.
„Kamera nije radila kada je novac nestao“, rekao je. „Ali sinoć jeste.“
Na snimku su se ugasila svjetla.
Kamera je nastavila snimati infracrveno.
Jedna osoba je ustala.
Prišla kovertama.
Ali nije uzela samo jednu.
Otvorila je dvije.
Zatim je jednu stavila u džep.
Bila je to Maja.
Sekretarica je problijedjela.
„Ja nisam ukrala novac.“
„Onda zašto si uzela kovertu?“
Maja je ćutala.
„Zašto si otvorila dvije?“, pitao je Boris.
Nakon nekoliko trenutaka počela je plakati.
„Jer sam mislila da je u jednoj moje ime.“
„Ako nisi ukrala novac, zašto bi to mislila?“
Maja je pogledala direktora.
„Zato što sam nešto drugo uradila.“
Priznala je da je mjesecima koristila službenu karticu za privatne kupovine.
Sitni iznosi.
Dvadeset eura.
Trideset.
Ponekad pedeset.
Bila je uvjerena da je Viktor to otkrio i da je zbog toga njeno ime u koverti.
„Koliko?“
„Oko 1.200 eura.“
Viktor je sjeo.
Ali nedostajalo je 8.000.
Maja nije bila osoba koju je tražio.
„Onda smo opet na početku“, rekao je Filip.
„Nismo.“
Jelena, računovođa, prvi put je progovorila.
„Niko nije ukrao 8.000 eura.“
Svi su se okrenuli prema njoj.
„Kako to misliš?“
Jelena je iz torbe izvadila fasciklu.
„Sinoć sam pregledala knjige. U sefu nikada nije ni bilo 8.000 eura.“
Viktorovo lice se promijenilo.
„Pazi šta govoriš.“
„U petak je u sef ušlo 12.000. U ponedjeljak ste rekli da je ostalo 4.000. Ali 8.000 nije nestalo u nedjelju.“
Na sto je spustila kopiju dokumenta.
„Prebačeno je prije tri sedmice.“
Saša je uzeo papir.
Novac je završio na računu firme za koju niko od zaposlenih nije čuo.
Vlasnik firme bio je Viktorov brat.
Sada više niko nije gledao Maju.
„Zašto biste izmislili krađu?“, pitao je Boris.
Viktor je pokušao objasniti da je riječ o poslovnoj transakciji.
Jelena ga je prekinula.
„Jer vam za dva dana dolazi kontrola.“
Viktor je želio napraviti priču da je novac ukrao zaposleni, prijaviti nestanak i tako objasniti rupu u poslovnim knjigama.
Koverte nisu bile test za lopova.
Bile su pokušaj da neko od zaposlenih u panici uradi nešto sumnjivo.
Maja mu je slučajno dala upravo ono što je želio.
Samo što nije računao da će Jelena provjeriti stare izvode.
Policija je tog dana ipak došla.
Ali nije je pozvao Viktor.
Pozvala ju je Jelena.
Maja je morala odgovarati za novac koji je zloupotrijebila.
Viktor je morao objasniti mnogo veći iznos i lažnu poslovnu dokumentaciju.
Nekoliko mjeseci kasnije Boris je sreo Jelenu i pitao je:
„Kada si shvatila da direktor laže?“
„Čim je stavio koverte na sto.“
„Kako?“
Jelena se nasmijala.
„Ako stvarno znaš ko ti je ukrao 8.000 eura, ne zaključavaš pet nevinih ljudi u sobu i gasiš svjetlo. Pozoveš policiju.“