„GOSPODINE, VEĆ PET MJESECI NEKO SVAKOG JUTRA U 7:10 OSTAVLJA OVAJ BICIKL ISPRED VAŠE ZGRADE, A U 7:40 DOLAZI PO NJEGA. DANAS SE NIJE VRATIO.“
Nenad je pogledao kroz prozor portirnice.
Uz ogradu je stajao stari plavi bicikl.
Viđao ga je skoro svakog jutra, ali nikada nije obraćao posebnu pažnju.
„Čiji je?“, pitao je portira.
„Jednog momka. Dođe biciklom, ostavi ga ovdje i ode pješke prema centru. Poslije pola sata se vrati.“
„Zašto ga ostavlja baš ispred moje zgrade?“
Portir je slegnuo ramenima.
„Mislio sam da ga poznajete. Uvijek prije nego što ode pogleda prema vašem prozoru.“
Nenadu je to već bilo čudno.
Imao je 58 godina i vodio malu računovodstvenu firmu na drugom spratu. Nije mogao zamisliti ko bi ga mjesecima posmatrao.
„Kako izgleda?“
„Mlad. Možda dvadesetak godina. Visok, crna kosa.“
Opis mu nije značio ništa.
Tog dana bicikl je ostao ispred zgrade do podne.
Pa do tri.
U šest uveče i dalje je bio tamo.
Nenad je prišao biciklu.
Na volanu je primijetio malu crnu torbicu.
„Nemojte dirati“, rekao je portir. „Možda će se vratiti.“
Ali počela je kiša.
Nenad je bicikl unio u hodnik.
Dok ga je pomjerao, torbica se otvorila.
Iz nje je ispala fotografija.
Nenad ju je podigao.
Na fotografiji je bio on.
Imao je možda trideset godina.
Stajao je ispred stare sportske hale, a pored njega je bilo desetak dječaka u fudbalskim dresovima.
Nenad je sjeo.
Tu fotografiju nije vidio skoro trideset godina.
Nekada je trenirao dječiji fudbalski klub.
Radio je to besplatno, poslije svog redovnog posla.
„Odakle ovom momku moja fotografija?“
Na poleđini je nešto bilo napisano:
„Trener Nenad — čovjek zbog kojeg nisam odustao.“
Ispod je stajalo ime:
Aleksandar M.
Nenad se nije sjećao nijednog Aleksandra.
Te večeri ponio je fotografiju kući.
Iz podruma je izvukao staru kutiju sa dokumentima iz kluba.
Pronašao je spiskove igrača.
Aleksandar Marković.
Imao je devet godina kada se priključio timu.
Nenad se polako počeo prisjećati.
Bio je tih dječak koji je uvijek dolazio posljednji na trening.
Nije imao kopačke.
Igrao je u običnim patikama.
Jednog dana prestao je dolaziti.
Nenad je otišao do njegove kuće.
Aleksandrova majka rekla mu je da više nema novca ni za autobus do treninga.
Nenad mu je kupio mjesečnu kartu i polovne kopačke.
„Samo dok ne stane na noge“, rekao je tada.
Poslije nekoliko mjeseci porodica se odselila.
Više ga nikada nije vidio.
Ali momak sa biciklom imao je dvadesetak godina.
Nije mogao biti taj Aleksandar.
Sljedećeg jutra bicikl je još bio u hodniku.
Nenad je pogledao sadržaj torbice.
Nije tražio novac niti privatne stvari.
Samo nešto što bi mu pomoglo da pronađe vlasnika.
Našao je karticu fakultetske biblioteke.
Ime je bilo:
LUKA MARKOVIĆ.
Nenad je pronašao broj fakulteta i objasnio situaciju.
Nisu mu dali Lukine podatke, ali su pristali da mu prenesu poruku.
Dva sata kasnije zazvonio mu je telefon.
„Jeste li vi Nenad?“
„Jesam.“
„Ja sam Luka. Bicikl je moj.“
„Gdje si?“
Nastala je kratka tišina.
„U bolnici.“
Luku je prethodnog jutra udario automobil dok je prelazio ulicu. Nije bio teško povrijeđen, ali je morao ostati nekoliko dana na posmatranju.
Nenad je odmah pitao ono što ga je zanimalo.
„Ko je Aleksandar Marković?“
Luka je zaćutao.
„Moj otac.“
Nenad je osjetio kako mu se vraća slika malog dječaka u prevelikim kopačkama.
„Zašto ti imaš moju fotografiju?“
„Zato što vas tražim.“
Aleksandar je godinama pričao sinu o treneru koji mu je pomogao kada njegova porodica nije imala gotovo ništa.
Nije postao profesionalni fudbaler.
Postao je nastavnik fizičkog vaspitanja.
Ali Nenadove kopačke čuvao je sve do prije dvije godine, kada je preminuo.
„Otac ti je umro?“
„Da.“
Prije smrti dao je Luki staru fotografiju.
Rekao mu je:
„Ako ikada budeš mislio da ne vrijedi pomagati ljudima jer će zaboraviti — pronađi ovog čovjeka.“
Luka je prije pet mjeseci slučajno saznao gdje Nenad radi.
„Pa zašto nisi ušao?“
„Svako jutro sam pokušavao.“
Luka je studirao nekoliko ulica dalje.
Dolazio bi biciklom do zgrade, ostavio ga i krenuo prema ulazu.
Svaki put bi se predomislio.
„Čega si se plašio?“
„Da me nećete ni saslušati. Za vas je moj otac vjerovatno bio samo jedan od stotinu dječaka.“
Nenad se nasmijao.
„Iskreno, nisam ga se odmah sjetio.“
„Znao sam.“
„Ali sjetio sam se kopački.“
Tri dana kasnije Nenad je otišao po Luku iz bolnice.
Vratili su se do zgrade.
Luka je uzeo bicikl.
„Sad konačno mogu prestati dolaziti ovdje svako jutro.“
„Ne možeš.“
„Zašto?“
Nenad mu je objasnio da već godinama razmišlja da ponovo pokrene besplatne treninge za djecu čiji roditelji ne mogu plaćati članarinu.
Uvijek je nalazio razlog da odloži.
„Treba mi neko mlađi da mi pomogne.“
Luka se nasmijao.
„Ja nisam trener.“
„Nisam ni ja bio kada sam počeo.“
Nekoliko mjeseci kasnije u istoj sportskoj hali ponovo su se čuli dječiji glasovi.
Na zidu je visjela stara fotografija Nenadovog prvog tima.
A ispod nje, u maloj staklenoj kutiji, stajao je par iznošenih dječijih kopački.
Luka ih je pronašao među očevim stvarima i donio.
Na pločici ispod njih nije pisalo Aleksandrovo ime.
Pisala je samo jedna rečenica:
„Nikada ne znaš koliko dugo neko pamti ono što si ti već zaboravio.“