„NA RAZGOVORU ZA POSAO DIREKTOR MI JE POSTAVIO SAMO JEDNO PITANJE: ‘DA LI BISTE OTPUSTILI ROĐENU MAJKU?’ KADA SAM ODGOVORILA, U SOBU JE UŠLA ŽENA KOJU NISAM VIDJELA 17 GODINA.“
Nina je bila uvjerena da je pogrešno čula.
„Izvinite?“
Direktor je ponovio:
„Da li biste otpustili rođenu majku ako biste otkrili da krade od firme?“
To nije bilo pitanje koje je očekivala na razgovoru za mjesto finansijskog kontrolora.
Imala je 32 godine, deset godina iskustva i iza sebe tri kruga selekcije.
„Da“, odgovorila je.
„Bez razgovora?“
„Razgovarala bih s njom. Ali ako je krađa dokazana, činjenica da mi je majka ne može promijeniti pravila.“
Direktor se naslonio u stolicu.
„Zanimljivo.“
Zatim je pritisnuo dugme na telefonu.
„Možete ući.“
Vrata iza Nine su se otvorila.
Kada se okrenula, gotovo je ispustila fasciklu.
Na vratima je stajala njena majka, Vesna.
Žena koju nije vidjela sedamnaest godina.
„Šta ti radiš ovdje?“
Vesna nije odgovorila.
Direktor je pokazao prema stolici.
„Sjednite.“
Nina je ustala.
„Ne. Objasnite mi šta se događa.“
Kada je imala petnaest godina, Vesna je jednog jutra otišla na posao i nije se vratila.
Ninin otac rekao joj je da ih je napustila zbog drugog muškarca.
Nina joj je godinama slala poruke.
Nikada nije dobila odgovor.
Kasnije je prestala pokušavati.
Otac je umro prije tri godine.
Sada je žena koju je krivila gotovo pola života stajala pred njom.
„Ja radim ovdje“, rekla je Vesna.
„Koliko dugo?“
„Dvadeset dvije godine.“
Nina se okrenula prema direktoru.
„Znači znali ste ko sam?“
„Od prvog kruga.“
„Ovo je neka bolesna provjera?“
„Ne.“
Direktor je izvadio fasciklu.
„Prije dvije sedmice otkrili smo da iz firme nedostaje 46.000 eura.“
Nina je pogledala majku.
„Nemojte mi reći…“
„Sumnjamo na gospođu Vesnu.“
Vesna je ćutala.
Nina je osjetila bijes.
Sedamnaest godina ništa, a sada se pojavljuje kao osumnjičena za krađu u firmi u kojoj njena kćerka pokušava dobiti posao.
„Zašto ste onda mene zvali?“
„Zato što je vaše ime pronađeno u dokumentaciji spornih uplata.“
Nina je problijedjela.
Direktor joj je pokazao kopije.
Svaka tri mjeseca sa računa firme odlazio je novac na nekoliko različitih računa.
Jedan od njih pripadao je Nini.
„Nikada nisam dobila novac od ove firme.“
„Provjerite broj računa.“
Nina ga je pogledala.
Račun je bio otvoren na njeno ime kada je bila dijete.
Potpuno je zaboravila da postoji.
Vesna je konačno progovorila.
„Ja sam slala novac.“
„Zašto?“
„Jer nisam mogla drugačije.“
Tada je Nina saznala da priča koju joj je otac ispričao nije bila istinita.
Vesna nije otišla zbog drugog muškarca.
Otišla je nakon godina problema u braku.
Kada je pokušala povesti Ninu, uslijedila je teška borba između roditelja.
Otac je dobio starateljstvo.
Promijenio je broj telefona, preselio se sa Ninom i prekinuo gotovo svaki kontakt.
„Mogla si me pronaći.“
„Jesam.“
Vesna je nekoliko puta dolazila pred školu.
Otac joj je zaprijetio policijom ako ponovo priđe.
„A kada sam postala punoljetna?“
To pitanje Vesna nije mogla opravdati.
„Tada sam se bojala da me mrziš.“
Nina se nasmijala od nevjerice.
„Sedamnaest godina si ćutala zato što si se bojala neprijatnog razgovora?“
„Da.“
„A novac?“
Vesna je objasnila da je godinama uplaćivala male iznose na Ninin stari račun.
Ali 46.000 eura nije bio njen novac.
Direktor ih je prekinuo.
„Upravo to je problem.“
Vesna nije uzimala novac iz firme.
Samo je izgledalo tako.
Radila je u odjelu koji je odobravao isplate dobavljačima. Neko je koristio njene pristupne podatke i ubacivao lažne račune među prave transakcije.
Jednu uplatu namjerno je preusmjerio na račun povezan s Ninom.
„Zašto bi neko to uradio?“
Direktor je pogledao prema staklenom zidu kancelarije.
„Da Vesna izgleda kriva.“
Nina je instinktivno pogledala dokumente.
To više nije bio razgovor za posao.
Počela je raditi ono zbog čega je došla.
Poredala je datume uplata.
Sve su izvršene petkom poslije 18 sati.
Vesna petkom nije radila popodnevnu smjenu.
Ali neko jeste.
Nina je zatražila evidenciju pristupa sistemu.
Direktor ju je donio.
Dvadeset minuta kasnije primijetila je detalj.
Svaki put kada je Vesnin nalog korišten, nekoliko sekundi ranije aktivirana je administratorska kartica.
Samo tri osobe imale su takvu karticu.
Jedna je bila čovjek koji je sjedio preko puta nje.
Direktor.
Nina je podigla pogled.
„Vi ste znali.“
Vesna se ukočila.
Direktor nije odgovorio.
„Zato ste me pitali bih li otpustila majku. Niste provjeravali mene. Htjeli ste vidjeti hoću li odmah povjerovati da je ona kriva.“
Direktor se nasmiješio.
„Dobro.“
Vrata su se ponovo otvorila.
Ušao je vlasnik kompanije sa dvojicom revizora.
Direktor nije bio lopov.
Bio je dio interne istrage.
Pravi osumnjičeni bio je drugi administrator, koji je već bio suspendovan.
Ninin intervju iskorišten je samo da se vidi hoće li slijepo braniti majku ili će gledati dokaze.
Nina je bila bijesna.
„I vi mislite da poslije ovoga želim raditi ovdje?“
Vlasnik firme slegnuo je ramenima.
„Ponuda stoji.“
„Odbijam.“
Uzela je torbu i krenula prema vratima.
Vesna je pošla za njom.
Ispred zgrade stajale su nekoliko minuta u tišini.
„Hoćeš li da popijemo kafu?“, pitala je Vesna.
Nina ju je pogledala.
Sedamnaest godina imale su da nadoknade.
„Jednu.“
Vesna se nasmiješila.
„Za početak.“
Nina je krenula prema kafiću, pa se okrenula.
„I samo da znaš — da si stvarno ukrala 46.000 eura, odgovor direktoru mi je i dalje isti.“
Vesna se prvi put nasmijala.
„Dobro. Barem znam da sam odgojila poštenu kćerku.“
Nina ju je pogledala.
„Nisi.“
Osmijeh je nestao.
Nina je otvorila vrata kafića.
„Ali ako želiš, možemo početi od danas.“