„MOJ MUŽ JE SVAKOG 15. U MJESECU ODLAZIO NA ŽELJEZNIČKU STANICU I VRAĆAO SE TEK POSLIJE PONOĆI. GODINAMA GA NISAM PITALA ZAŠTO. JEDNE VEČERI SAM OTIŠLA ZA NJIM — I VIDJELA GA KAKO ČEKA DJEVOJKU KOJA JE ISTRČALA IZ VOZA I ZAGRLILA GA.“
Godinama je moj muž svakog 15. u mjesecu odlazio na željezničku stanicu.
Nikada mi nije rekao zašto.
Jedne večeri sam ga pratila.
Stajao je sam na peronu sa kesom u ruci.
Kada je voz stigao, iz njega je istrčala mlada djevojka i snažno ga zagrlila.
Već sam krenula prema njima kada sam čula kako govori:
„Nikola, još joj nisi rekao ko sam? Poslije svega što se dogodilo one noći?“
Osjetila sam kako mi srce lupa.
Izašla sam iz zaklona.
„Odlično pitanje.“
Nikola se okrenuo.
Lice mu se potpuno promijenilo.
„Milice?“
„Ko je ona?“
Djevojka nas je zbunjeno gledala.
Imala je možda dvadeset dvije godine.
„Vi ste njegova žena?“
„Jesam.“
Pružila mi je ruku.
„Ja sam Ema.“
Pogledala sam Nikolu.
„Slušam.“
Sjeli smo u mali kafić na stanici.
Nikola je nekoliko puta pokušao početi priču, ali Ema ga je prekinula.
„Pusti mene.“
Sve je počelo prije osam godina.
Nikola se jedne večeri vraćao sa poslovnog puta.
Bilo je skoro ponoć kada je izašao iz voza.
Na kraju perona ugledao je djevojčicu.
Imala je četrnaest godina.
Bila je sama.
Plakala je.
To je bila Ema.
Pobjegla je od kuće.
„Zašto?“
Ema je spustila pogled.
Njeni roditelji su se mjesecima svađali.
Otac je otišao.
Majka je pokušavala sama držati porodicu na okupu.
Ema je bila bijesna na oboje.
Uzela je nešto novca, sjela u prvi voz i otišla.
Kada je stigla ovdje, shvatila je da nema pojma šta će dalje.
Nikola ju je primijetio.
„Prišao mi je i pitao čekam li nekoga.“
Ema mu je slagala da čeka tetku.
Nikola je sjeo nekoliko metara dalje.
Čekao je.
Prošlo je pola sata.
Niko nije došao.
„Tada mi je rekao: ‘Ili je tvoja tetka najgora osoba na svijetu ili tetka ne postoji.’“
Uprkos svemu, nasmijala sam se.
To je zvučalo kao moj muž.
Na kraju mu je Ema rekla istinu.
Nikola je pozvao policiju.
Ali prije toga uspio je pronaći broj njene majke.
„Mama je vozila skoro tri sata po mene.“
Kada je stigla, Ema je očekivala viku.
Umjesto toga majka ju je samo zagrlila.
Nikola je otišao kući.
„Dobro. Ali to je bilo prije osam godina. Zašto se i dalje sastajete svakog mjeseca?“
Nikola je pogledao Emu.
Ona je nastavila.
Godinu dana poslije tog događaja ponovo je došla na istu stanicu.
Ovog puta namjerno.
Sjetila se da joj je Nikola rekao kojim danima često putuje poslovno.
Čekala ga je.
Htela je samo da mu pokaže nešto.
Svjedočanstvo.
Popravila je ocjene.
Pomirila se sa majkom.
Vratila se normalnom životu.
Nikola joj je kupio sok i rekao:
„Onda se vidimo kad završiš srednju.“
Ali Ema je došla ponovo sljedećeg mjeseca.
I opet.
Petnaestog.
To je postao njihov mali ritual.
Nekada bi razgovarali deset minuta.
Nekada sat.
Nikola bi joj donosio knjige.
Kasnije pomagao oko prijava za fakultet.
„Zašto meni nikada nisi rekao?“
Nikola je zaćutao.
Ema ga je pogledala.
„Zbog mene.“
Kada je imala četrnaest godina, bilo ju je užasno sramota što je pobjegla.
Molila ga je da nikome ne priča.
Nikola je obećao.
„Ali prošlo je osam godina!“
„Znam“, rekao je. „Poslije je postalo glupo objašnjavati zašto ti nisam rekao ranije.“
„Pa si zaključio da je bolje da kriješ još osam?“
„Kad tako kažeš, plan stvarno ne zvuči dobro.“
Ema se počela smijati.
Pokušala sam ostati ljuta.
Nisam uspjela.
Onda sam pogledala kesu koju je Nikola donio.
„Šta je unutra?“
Ema ju je otvorila.
Bila je mala torta.
Na njoj je pisalo:
ČESTITAMO, PROFESORICE!
„Profesorice?“
Ema je tog dana dobila prvi posao.
U školi.
Kao nastavnica jezika.
Došla je da mu saopšti vijest.
„Zato sam rekla da mora konačno da vam kaže“, objasnila je. „Jer više nisam ona klinka sa stanice.“
Pogledala sam Nikolu.
„Čestitam. Osam godina uspijevaš skrivati cijelu osobu od mene.“
„Tehnički nisam skrivao osobu.“
„Nikola.“
„U redu. Ćutim.“
Od tada više nije išao sam.
Nisam svaki mjesec išla sa njim, ali ponekad jesam.
Upoznala sam i Eminu majku.
Jedne večeri sjedile smo nas četiri u kafiću na stanici.
Emina majka je pogledala Nikolu.
„Znate li da sam vas godinama mrzila?“
Nikola se zbunio.
„Mene? Zašto?“
„Jer je Ema poslije one noći na svaku moju zabranu odgovarala: ‘Nikola kaže da treba razgovarati sa djecom.’“
Počela sam se smijati.
„Odlično. Znači i drugoj ženi je zagorčavao život.“
Ema je pogledala mene.
„Sad razumijete zašto sam ga vraćala kući svakog petnaestog.“
Nikola je podigao ruke.
„Nevjerovatno. Pomogneš jednom djetetu na stanici i osam godina kasnije dvije žene sjede za stolom i žale se na tebe.“
Pogledala sam Emu.
„Dvije?“
Pomjerila sam stolicu prema njenoj majci.
„Sad nas je tri.“