„KADA SAM DOŠLA PO KĆERKU U ŠKOLU, UČITELJICA ME JE PITALA: ‘A GDJE JE NJEN OTAC? ON JE JUTROS BIO OVDJE.’ PROBLEM JE BIO ŠTO JE MOJ MUŽ TOG JUTRA BIO 300 KILOMETARA DALEKO.“
Došla sam po kćerku u školu.
Učiteljica me je zaustavila i rekla:
„Mislila sam da će danas po nju doći tata.“
„Zašto?“
„Bio je jutros ovdje. Razgovarali smo.“
Zaledila sam se.
Moj muž je tog jutra bio na službenom putu, 300 kilometara daleko.
Pokazala sam učiteljici njegovu fotografiju.
Odmah je odmahnula glavom.
„Ne. To nije čovjek koji je jutros rekao da je njen otac.“
Zovem se Jelena, a moja kćerka Mia ima devet godina.
Prvo što sam uradila bilo je da je pogledam kroz vrata učionice.
Bila je unutra, spremala knjige u ranac.
Sve je djelovalo normalno.
„Šta je taj čovjek htio?“, pitala sam.
Učiteljica je počela shvatati koliko je situacija ozbiljna.
„Došao je prije prvog časa. Rekao je da je Mijin otac.“
„Je li tražio da je vidi?“
„Ne.“
To me je zbunilo.
„Pa zašto je došao?“
„Donio joj je ovo.“
Na stolu je bila plava sportska torba.
Odmah sam je prepoznala.
Mia je istu takvu izgubila prije skoro mjesec dana.
U njoj su bile patike i oprema za trening.
„Gdje ste pronašli torbu?“, pitala je učiteljica čovjeka.
Rekao joj je:
„Ostala je kod mene.“
Učiteljica je zato pretpostavila da je otac.
„Kako je izgledao?“
Visok.
Prosijed.
Možda pedesetak godina.
Nikoga takvog nisam mogla povezati s Mijom.
Pozvala sam muža.
„Gdje si?“
„U Mostaru. Zašto?“
„Pošalji mi lokaciju.“
„Jelena, šta se dogodilo?“
Objasnila sam.
Prvo je mislio da sam nešto pogrešno razumjela.
Onda je rekao:
„Zovi policiju.“
Škola je imala kamere.
Direktor nam je pokazao snimak.
Čovjek je ušao u 7:38.
Nosio je Mijinu torbu.
Na snimku se lice vidjelo sasvim jasno.
Nisam ga poznavala.
A onda je Mia ušla u kancelariju.
Čim je ugledala ekran, rekla je:
„To je čika Dragan.“
Svi smo je pogledali.
„Ti ga poznaješ?“
„Da.“
„Odakle?“
„Iz autobusa.“
Svake srijede Mia je poslije škole išla na trening sa dvije drugarice.
Njihove majke su se smjenjivale ko će ih odvesti, ali nekoliko puta su išle gradskim autobusom uz stariju sestru jedne djevojčice.
Dragan je bio vozač.
„Zašto ti je donio torbu?“
„Zaboravila sam je u autobusu.“
Napokon je nešto imalo smisla.
Ali ostalo je jedno pitanje.
„Zašto je rekao da ti je otac?“
Mia me gledala zbunjeno.
„Nije.“
Učiteljica se umiješala.
„Jeste. Rekao je da je Mijin tata.“
Mia je odmahnula glavom.
„Čika Dragan nema djece.“
Direktor je pozvao autobusko preduzeće.
Dragan je tog dana radio popodnevnu smjenu.
Dobili smo njegov broj.
Javio se odmah.
Kada sam rekla ko sam, obradovao se.
„Je li Mia dobila torbu?“
„Jeste. Ali imamo drugi problem.“
„Kakav?“
„U školi ste rekli da ste njen otac.“
Nastala je tišina.
Onda:
„Šta?!“
„Učiteljica kaže da ste se predstavili kao Mijin tata.“
„Nisam.“
„Šta ste tačno rekli?“
Dragan je pokušao da se prisjeti.
„Rekao sam: ‘Donio sam torbu za Miju Petrović. Tata mi je rekao da je ostavim kod učiteljice.’“
Pogledala sam učiteljicu.
„Koji tata?“, pitala sam.
„Moj“, rekao je Dragan.
Sad više niko ništa nije razumio.
„Vaš otac?“
„Da. On čisti autobuse u garaži ujutro. On je pronašao torbu.“
Učiteljica je stavila ruku preko usta.
„Ja sam čula: ‘Ja sam njen tata.’“
Čitava misterija počela se raspadati zbog jedne pogrešno čute rečenice.
Ali tada je Dragan dodao:
„Samo… torba nije pronađena jutros.“
„Nego?“
„Prije skoro mjesec dana.“
„Zašto ste je tek danas vratili?“
„Jer nismo znali čija je.“
Prošle sedmice njegov otac pronašao je mali papirić u bočnom džepu.
Na njemu je pisalo Mijino ime i naziv škole.
Sve je konačno bilo objašnjeno.
Zahvalila sam Draganu.
Izvinila se što smo napravili čitavu istragu.
On se smijao.
„Bolje provjeriti nego ne provjeriti.“
Muž me nazvao nekoliko minuta kasnije.
„Šta je bilo?“
Ispričala sam mu.
Ćutao je nekoliko sekundi.
A onda počeo da se smije.
„Znači imam konkurenciju?“
„Nemaš.“
Mia je slušala razgovor.
Uzela mi je telefon.
„Tata, nije ti konkurencija. Čika Dragan vozi autobus.“
„Dobro je.“
Mislila sam da je priča završena.
Ali sljedeće srijede Mia se vratila sa treninga i pružila mi malu kesu.
„Šta je ovo?“
Unutra je bila čokolada.
Na njoj zalijepljen papirić:
„Za Mijinu mamu. Da se sljedeći put ne prepada.“
Potpis:
Dragan — VOZAČ AUTOBUSA, NE OTAC.
Počela sam se smijati.
Muž je fotografisao papirić i stavio ga na frižider.
Tamo je ostao mjesecima.
A učiteljica?
Od tada je prije nego što nekoga upiše kao „otac“, „majka“, „baka“ ili „djed“ počela postavljati jedno vrlo jednostavno pitanje:
„Izvinite, ko ste vi tačno?“
Nakon našeg slučaja, niko joj to nije zamjerio.