„NA POSLU SAM SVAKOG PETKA ZATICALA ISTU KOVERTU NA STOLU. UVIJEK JE BILA PRAZNA. PETOG PETKA UNUTRA JE BILA FOTOGRAFIJA MENE KAKO ULAZIM U ZGRADU.“
Četiri petka zaredom na mom radnom stolu čekala me bijela koverta bez imena.
Svaki put bila je prazna.
Kolege su tvrdile da ne znaju ko je ostavlja.
Petog petka koverta više nije bila prazna.
Unutra je bila fotografija.
Na njoj sam bila ja kako tog jutra ulazim u zgradu.
Okrenula sam fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„Danas nemoj otići u 16:00 kao obično.“
Pogledala sam na sat.
Bilo je 15:47.
Zovem se Maja i već šest godina radim u računovodstvu jedne građevinske firme.
Nisam imala neprijatelje.
Nisam dugovala novac.
Nisam bila u svađi ni sa kim.
Zato su mi prve četiri koverte više išle na živce nego što su me plašile.
Prvu sam pronašla u petak ujutro.
Prazna.
Pitala sam kolege.
Smijali su se.
„Možda imaš tajnog obožavaoca.“
Druga je stigla narednog petka.
Opet prazna.
Treću sam bacila bez razmišljanja.
Kod četvrte mi više nije bilo smiješno.
Pitala sam čuvara ko je ulazio na naš sprat.
Niko neobičan.
A onda je stigla peta.
Fotografija je očigledno napravljena tog jutra.
Neko je stajao preko puta firme i čekao da dođem.
Odmah sam otišla kod šefa.
Pokazala sam mu fotografiju.
„Zovemo policiju“, rekao je.
„Sačekaj.“
Ni sama ne znam zašto sam to rekla.
Možda zbog poruke.
Danas nemoj otići u 16:00 kao obično.
Zašto baš četiri?
Svaki petak završavala sam u četiri.
Tog dana planirala sam isto.
U 15:55 stajala sam pored prozora.
Moj automobil bio je na parkingu preko puta.
U 16:00 kolega Marko izašao je iz zgrade.
Za njim još dvije koleginice.
Ništa se nije dogodilo.
16:03.
16:07.
Počela sam osjećati da sam nasjela na nečiju glupu šalu.
Onda mi je zazvonio telefon.
Nepoznat broj.
„Halo?“
Muški glas je rekao:
„Dobro je. Ostali ste.“
„Ko ste vi?“
Prekinuo je.
Šef je odmah pozvao policiju.
Dok smo čekali, pogledala sam prema parkingu.
Tada sam vidjela nešto neobično.
Pored mog automobila stajao je čovjek.
Nije pokušavao otvoriti vrata.
Samo je gledao prema našoj zgradi.
„Eno ga!“
Čuvar i dvojica kolega istrčali su napolje.
Čovjek nije pobjegao.
Naprotiv.
Čekao ih je.
Nekoliko minuta kasnije uveli su ga u kancelariju.
Kada sam ga ugledala, bila sam potpuno zbunjena.
Imao je oko šezdeset godina.
Nikada ga nisam vidjela.
„Vi ostavljate koverte?“
„Da.“
„Zašto?“
Iz džepa je izvadio još jednu fotografiju.
Na njoj nije bila moja slika.
Bio je moj automobil.
„Ovaj auto je ranije pripadao mom sinu.“
Pogledala sam ga.
Automobil sam kupila polovan prije skoro godinu dana.
„Kakve to veze ima sa mnom?“
Čovjek se zvao Branko.
Njegov sin Ivan prodao je automobil čovjeku od kojeg sam ga kasnije ja kupila.
Ali u automobilu je ostalo nešto što je pripadalo Branku.
„Šta?“
„Sat.“
Nisam razumjela.
„Kakav sat?“
„Džepni.“
Pripadao je njegovom ocu.
Ivan ga je prije nekoliko godina bez dozvole uzeo iz kuće.
Branko je tek nedavno saznao da ga je sin sakrio u automobilu.
„Zašto niste jednostavno došli i pitali me?“
Spustio je pogled.
„Jesam.“
„Kada?“
„Prije mjesec dana.“
Tada sam se sjetila.
Jedan stariji čovjek čekao me je kod parkinga.
Pitao je jesam li vlasnica auta.
Pomislila sam da nešto prodaje.
Rekla sam da žurim i otišla.
Bio je to on.
„Pa zašto prazne koverte?“
Branko se postidio.
„Nisam znao kako da vam objasnim, a da ne pomislite da sam lud.“
„I zato ste zaključili da je bolje da me mjesec dana plašite?“
Čuvar se nasmijao.
Branko nije.
Ali i dalje nisam razumjela poruku za 16:00.
„Zašto danas nisam smjela otići?“
„Jer je Ivan dolazio po auto.“
„Moj auto?“
„On misli da je sat još unutra.“
Sada više nikome nije bilo smiješno.
Branko je objasnio da je njegov sin posljednjih mjeseci imao ozbiljne finansijske probleme.
Džepni sat bio je vrijedan.
Ivan je saznao gdje radim i planirao me sačekati poslije posla.
„Kako vi to znate?“
„Rekao mi je.“
Otac i sin posvađali su se tog jutra.
Branko je došao prije njega.
Fotografisao me kako ulazim kako bi bio siguran da sam na poslu.
Ostavio poruku.
„A zašto me niste samo nazvali?“
„Nisam imao vaš broj.“
„Ali maloprije ste me nazvali.“
Branko je pokazao prema recepciji.
„Dao mi ga je čuvar kada sam mu rekao da je hitno.“
Sve je bilo toliko nespretno da nisam znala da li da se ljutim ili smijem.
Policija je razgovarala s Brankom.
Nije bilo dokaza da je njegov sin namjeravao bilo šta osim razgovora sa mnom.
Ali meni je ostalo jedno pitanje.
Gdje je sat?
Te večeri otišla sam kući i pregledala automobil.
Pretinac.
Gepek.
Ispod sjedišta.
Ništa.
Onda sam se sjetila da je nekoliko mjeseci ranije nešto zveckalo unutar rezervnog točka.
Otvorila sam prostor u gepeku.
Podigla rezervni točak.
Ispod njega je bila mala crna kutija.
U njoj — stari džepni sat.
Sjutradan sam pozvala Branka.
Došao je sa suprugom.
Kada sam mu pružila kutiju, ruke su mu se tresle.
„Mislio sam da ga više nikada neću vidjeti.“
„Mogli ste sve ovo riješiti jednom normalnom rečenicom.“
Nasmijao se.
„Mogao sam.“
„Bez koverti.“
„Da.“
„Bez fotografisanja.“
„Da.“
„I bez misterioznih poziva.“
„Definitivno.“
Mislila sam da ga više nikada neću vidjeti.
Ali sljedećeg petka na stolu me ponovo čekala bijela koverta.
Srce mi je preskočilo.
Otvorila sam je.
Unutra je bila čokolada i kratka poruka:
„Ova je posljednja. Obećavam.“
Ispod je pisalo:
„P.S. Sat radi.“
Pokazala sam kolegama.
Marko je pogledao kovertu i rekao:
„Iskreno, meni će ovo nedostajati.“
Bacila sam čokoladu prema njemu.
Koverte mi definitivno nisu nedostajale.
Ali od tada, kad mi nepoznata osoba priđe i kaže da želi nešto da me pita, više ne odgovaram odmah:
„Žurim.“
Ponekad je zaista mnogo jednostavnije saslušati čovjeka nego provesti pet petaka pokušavajući otkriti ko vam ostavlja prazne koverte.