Prošlog mjeseca sam preko interneta rezervisao apartman za vikend na planini.
Kada sam stigao, unutra je već živjela druga porodica.
I oni su imali potpuno važeću rezervaciju.
Putovao sam sa ženom i dvoje djece. Nakon skoro četiri sata vožnje jedino sam želio ostaviti kofere i sjesti.
Ključ je bio u kutijici pored vrata, baš kako je vlasnik napisao u poruci.
Ukucao sam šifru.
Uzeo ključ.
Otključao.
Čim sam otvorio vrata, ugledao sam muškarca u pidžami kako stoji u hodniku.
Gledali smo jedan drugog.
„Ko ste vi?“, pitao je.
„Ja bih vas isto mogao pitati.“
Iza njega se pojavila žena.
Onda dvoje djece.
Moja žena je stajala iza mene sa našom djecom.
Izgledalo je kao najčudnije porodično okupljanje na svijetu.
„Mi smo iznajmili ovaj apartman“, rekao je čovjek.
Izvadio sam telefon.
„I mi.“
Pokazali smo rezervacije.
Ista adresa.
Isti apartman.
Isti vikend.
Obojica smo platili.
Samo je postojala jedna razlika.
On je rezervisao preko jedne platforme.
Ja preko druge.
„Zovite vlasnika“, rekao je.
Nazvao sam broj iz poruke.
Isključen.
On je imao drugi broj.
Takođe isključen.
Bilo je skoro devet uveče.
Napolju snijeg.
Svi drugi apartmani koje smo pronašli bili su puni.
„Mi smo došli juče“, rekao je čovjek. „Imamo još dvije noći.“
Zvao se Bojan.
Nisam mogao tražiti da izađe.
Ali nisam imao ni gdje odvesti svoju porodicu.
Nakon deset minuta neprijatnog razgovora njegova žena je rekla:
„Apartman ima dvije spavaće sobe.“
Svi smo je pogledali.
„Ne predlažeš valjda…“
„Jedna noć. Sutra ćemo riješiti.“
Tako smo potpuno slučajno proveli noć sa porodicom koju nikada ranije nismo upoznali.
Djeci je to bilo fantastično.
Nama odraslima malo manje.
Bojan i ja smo sjedili u dnevnoj sobi i pokušavali pronaći vlasnika apartmana.
Tada sam primijetio nešto čudno u njegovoj potvrdi rezervacije.
Ime vlasnika bilo je Milan Jovanović.
Na mojoj je pisalo Nenad Ilić.
„Čekaj.“
Uporedili smo fotografije oglasa.
Bile su identične.
Ali opisi različiti.
Čak su i cijene bile različite.
„Neko nas je prevario.“
Ujutro smo otišli do recepcije zgrade.
Stariji čovjek nas je saslušao.
„Koji apartman?“
Rekli smo broj.
Odmah je uzdahnuo.
„Opet.“
„Kako opet?“
Ispostavilo se da apartman pripada ženi koja živi u Švedskoj.
Ona ga je legalno iznajmila lokalnoj turističkoj agenciji.
Ali prije nekoliko mjeseci neko je kopirao fotografije i napravio lažne oglase na više mjesta.
Problem je bio što sam ja dobio pravi ključ.
„Kako prevarant ima šifru kutije?“, pitao sam.
Čovjek nas je pogledao.
„E to je pitanje.“
Pozvali smo policiju.
Došao je i predstavnik prave agencije.
Kada je vidio Bojanovu rezervaciju, rekao je:
„Vaša je prava.“
Pogledao je moju.
„Vaša nije.“
„Ali kako sam dobio ključ?“
Niko nije znao.
Onda je Bojanova žena rekla:
„Sinoć je neko dolazio.“
Svi smo se okrenuli.
Oko tri ujutro čula je kako neko pokušava otvoriti ulazna vrata.
Mislila je da sam ja.
Nisam bio.
Policija je pregledala kameru iz hodnika.
Na snimku se vidio mladić sa kapuljačom.
Prišao je vratima.
Ukucao nešto u kutijicu za ključ.
Otvorio je.
Kada je vidio da ključa nema, otišao je.
Radnik agencije ga je odmah prepoznao.
„To je Petar.“
Petar je do prije dva mjeseca radio za njih.
Čistio je apartmane i dočekivao goste.
Znao je šifre.
Imao je fotografije.
Znao je kada su apartmani slobodni.
Nakon što je dobio otkaz, napravio je lažne oglase.
Ali napravio je jednu ogromnu grešku.
Počeo je izdavati apartmane i u terminima kada su već bili rezervisani preko prave agencije.
Ja sam bio jedan od ljudi koji su platili njemu.
„Znači moj novac je nestao?“
„Vjerovatno.“
Policija je pronašla Petra istog dana.
Nije bio nikakav veliki kriminalac.
Bio je u kafiću nekoliko ulica dalje.
Kod njega su pronašli telefone sa porukama desetina turista.
Prevario je najmanje sedamnaest ljudi.
Moj novac je kasnije vraćen preko platforme.
Ali ostao je problem gdje ćemo spavati drugu noć.
Prava agencija nam je ponudila drugi apartman koji se upravo oslobodio.
Kada smo krenuli, naša djeca su počela protestovati.
„Mi hoćemo ostati sa njima!“
Bojanova djeca isto.
Za manje od jednog dana već su postali prijatelji.
Bojan me pogledao.
„Hoćemo napraviti najveću glupost u cijeloj priči?“
„Kakvu?“
„Ostanite.“
Tako smo ostali još jednu noć.
Ovoga puta dobrovoljno.
Naveče smo zajedno pravili večeru.
Bojan je podigao čašu.
„Za Petra.“
Pogledao sam ga.
„Za čovjeka koji nas je prevario?“
„Da nije bilo njega, nikad se ne bismo upoznali.“
Njegova žena ga je pogledala.
„Nemoj baš da mu zahvaljuješ. Čovjek je kriminalac.“
„Dobro. Onda za policiju.“
Šest mjeseci kasnije ponovo smo otišli na planinu.
Sa Bojanom i njegovom porodicom.
Ovoga puta rezervisali smo veliku kuću zajedno.
Prije nego što sam uplatio, nazvao sam vlasnika.
Tražio sam video kuće.
Provjerio adresu.
Provjerio ime.
Čak sam preko videopoziva tražio da mi pokaže ulazna vrata.
Bojan mi je poslao poruku:
„Jesi završio istragu, inspektore?“
Odgovorio sam:
„Jesam.“
„Koliko porodica već živi unutra?“
„Za sada nijedna.“
Kada smo stigli, kuća je zaista bila prazna.
Djeca su bila razočarana.
„Nema nikoga?“
„Ne.“
Moj sin je slegnuo ramenima.
„Prošli put je bilo zanimljivije.“
I možda je bio u pravu.
Jer sam tog vikenda naučio nešto što nijedna stranica za rezervacije ne piše:
Ako otvoriš apartman i unutra pronađeš drugu porodicu, prvo provjeri rezervaciju. Tek onda odluči da li si prevaren — ili si upravo upoznao ljude sa kojima ćeš sljedeće godine zajedno na odmor.