„Gospodine, vaš pas već četiri dana dolazi kod mene na doručak. Danas je doveo još jednog.“
Poruku mi je poslala vlasnica kafića tri ulice od moje kuće.
Pogledao sam psa koji je ležao pored kauča.
Bobi.
„Moj pas je trenutno kod mene.“
Žena je odmah poslala fotografiju.
Na terasi njenog kafića sjedio je pas.
Isti kao Bobi.
Ista smeđa dlaka.
Ista bijela mrlja na grudima.
Čak je imao crvenu ogrlicu.
„Dobro“, napisao sam. „Dolazim.“
Poveo sam Bobija sa sobom.
Kada smo stigli, vlasnica kafića pogledala je mog psa.
Onda psa koji je sjedio ispod jednog stola.
„Ovo nije moguće.“
Dva gotovo identična psa gledala su jedan drugog.
A onda su obojica počela mahati repom.
Drugi pas nije imao pločicu sa imenom.
„Kako ste uopšte dobili moj broj?“ pitao sam.
„Sa ogrlice.“
Prišao sam drugom psu.
Na njegovoj ogrlici mala metalna pločica.
Na njoj:
BOBI
I moj broj telefona.
Sad više ništa nisam razumio.
„To nije moj pas, ali nosi ogrlicu mog psa.“
Provjerio sam Bobija.
Njegova pločica je još bila na ogrlici.
Ista.
Neko je napravio kopiju.
Vlasnica kafića, Marina, ispričala mi je da se „Bobi“ prvi put pojavio u ponedjeljak oko osam ujutro.
Sjeo je pred vrata.
Konobar mu je dao komad peciva.
Sutradan se vratio.
Trećeg dana isto.
Četvrtog je sa sobom doveo malog crnog psa.
„I obojica su čekala hranu.“
„Pametni.“
„Previše pametni.“
Odveli smo nepoznatog psa veterinaru.
Imao je čip.
Vlasnik se zvao Mladen Petrović.
Nazvali smo broj.
Javila se žena.
„Mladen je moj otac.“
„Imamo njegovog psa.“
„Kojeg psa?“
„Smeđeg. Izgleda kao labrador.“
Nastala je tišina.
„Roki?!“
Pas je odmah podigao glavu.
Dakle, nije Bobi.
Bio je Roki.
Žena je stigla za dvadeset minuta.
Čim ju je vidio, Roki je skočio na nju.
„Tražimo ga šest dana!“
„Kako je završio s mojim brojem na ogrlici?“
Nije znala.
Onda je pogledala Bobija.
„Čekajte… ovog psa znam.“
„Odakle?“
„Moj otac ga hrani.“
Tu je priča postala još čudnija.
Mladen je živio nekoliko ulica od mene.
Svako jutro šetao je do parka.
Bobi je prije nekoliko mjeseci pronašao rupu ispod moje ograde i počeo povremeno izlaziti.
Nisam znao.
Očigledno bi se vraćao prije nego što primijetim.
U parku je upoznao Mladena.
A Mladen je počeo nositi kekse za njega.
„Otac ga je zvao Beli.“
Pogledao sam svog smeđeg psa.
„Zašto Beli?“
„Nemam pojma.“
Roki i Bobi su se tako upoznali.
Postali su nerazdvojni.
Ali pločica?
Odgovor smo dobili kad smo otišli kod Mladena.
Čovjek je imao 76 godina.
Kada nas je ugledao sa oba psa, počeo se smijati.
„Evo kriminalaca.“
„Gospodine Mladene, jeste li vi napravili ovu pločicu?“
„Jesam.“
„Zašto ste stavili moj broj na Rokijevu ogrlicu?“
„Nisam namjerno.“
Prije nekoliko sedmica Bobiju je otpala pločica dok se igrao sa Rokijem.
Mladen ju je pronašao.
Otišao je napraviti novu.
Ali nije znao kojem psu pripada.
„Pa ste napravili dvije?“
„Da budem siguran.“
„I obje sa mojim brojem?“
„Pa taj sam broj imao.“
Rokijeva originalna pločica u međuvremenu je nestala.
Zato je šest dana, dok ga je porodica tražila, šetao gradom sa mojim brojem oko vrata.
„Zašto se nije vratio kući?“ pitala je Mladenova kćerka.
Starac je spustio pogled.
Nekoliko dana ranije Mladen je završio u bolnici zbog operacije kuka.
Roki je ostao kod njegove kćerke u drugom dijelu grada.
Prve noći pobjegao je.
Nije tražio svoju kuću.
Tražio je Mladena.
Usput je pronašao Bobija.
A Bobi ga je, izgleda, odveo na jedino mjesto gdje je znao da se besplatno jede.
Marinin kafić.
„Znači moj pas vodi restoran za odbjegle pse?“
„Otprilike.“
Rupa ispod moje ograde zatvorena je istog dana.
Roki se vratio porodici.
Mladen je nekoliko sedmica kasnije izašao iz bolnice.
Mislio sam da je gotovo.
Jednog jutra neko mi je pozvonio.
Otvorim vrata.
Marina iz kafića.
U ruci papirna kesa.
„Šta je to?“
„Račun.“
„Kakav račun?“
Izvadila je papir.
Na njemu rukom napisano:
8 doručaka – Bobi
6 doručaka – Roki
2 doručka – crni nepoznati pas
Ukupno:
0 KM
„Vrlo smiješno.“
„Nisam završila.“
Iz kese je izvadila dva peciva.
Bobi je odmah dotrčao.
„Ovo je za njega.“
„A drugo?“
Marina je pogledala iza mene.
Roki je stajao kod kapije.
Nisam ni znao da je došao.
Pogledao sam zatvorenu ogradu.
Nigdje rupe.
„Kako je ušao?!“
Marina se nasmijala.
Na kapiji je stajao Mladen.
Otvorio ju je.
„Doveo sam ga u posjetu.“
Bobi i Roki su već jeli.
Pogledao sam Mladena.
„Samo da znate, od danas se posjete najavljuju.“
Klimnuo je.
„Naravno.“
„I nema više pravljenja pločica.“
„Dogovoreno.“
Onda je iz džepa izvadio malu metalnu pločicu.
Na njoj je pisalo:
MLADEN
Ispod — moj broj telefona.
„Šta je ovo?!“
Starac se nasmijao.
„Za svaki slučaj. Ako i ja odlutam, da znaju koga da zovu.“