„Ako ste vi vlasnik ovog broja, možete li doći po svog djeda? Već dva sata sjedi kod mene u frizerskom salonu i odbija da ode.“
Poruku sam dobio usred posla.
Nemam djeda.
Obojica su umrla prije više od deset godina.
Odgovorio sam:
„Mislim da imate pogrešan broj.“
Žena je odmah poslala fotografiju.
Stariji čovjek sjedi u frizerskoj stolici, uredno počešljan, sa šoljicom kafe u ruci.
Ispod fotografije:
„Kaže da se zove Ilija i da ste vi njegov unuk.“
Nazvao sam salon.
„Dajte mi njega.“
Čujem starca:
„Halo?“
„Gospodine Ilija, poznajemo li se?“
„Naravno.“
„Kako se ja zovem?“
Tišina.
„Pa… sine.“
„To nije ime.“
„Nemoj sad komplikovati.“
Frizerka se u pozadini počela smijati.
Otišao sam do salona više iz radoznalosti nego bilo čega drugog.
Ilija me ugledao i odmah rekao:
„Evo ga! Znao sam da će doći.“
„Ali ja vas nikad nisam vidio.“
„Nisam ni ja tebe.“
„Pa zašto govorite da sam vam unuk?“
„Da bi došao.“
Nisam znao šta da odgovorim.
Ilija je imao 82 godine i tog jutra je došao na šišanje.
Platio je.
Popio kafu.
Onda je trebalo da ode kući.
Ali nije znao adresu.
„Gdje živite?“
„Kod semafora.“
„Kojeg semafora?“
„Onog velikog.“
„Imamo pedeset semafora.“
„E pa taj.“
Frizerka je pronašla papirić u njegovom novčaniku.
Na njemu je bio moj broj telefona.
Ispod:
MARKO – ZVATI AKO ZATREBA
Ja se stvarno zovem Marko.
Ali nikada nisam upoznao Iliju.
„Odakle vam moj broj?“
Ilija slegnu ramenima.
„Ti si mi ga dao.“
„Nisam.“
„Onda mi ga je dao drugi Marko.“
To je već imalo više smisla.
Pogledali smo njegov telefon.
U kontaktima je imao čak četiri Marka.
Marko sin.
Marko vodoinstalater.
Marko taxi.
I samo — Marko.
Pozvali smo „Marko sin“.
Broj više nije bio u funkciji.
Pozvali smo „Marko vodoinstalater“.
Javio se čovjek iz Tuzle koji Iliju nije vidio pet godina.
„Marko taxi“ nije odgovarao.
Ostao sam ja.
„Kako je moj broj završio na papiru?“
Frizerka je okrenula papirić.
Na poleđini je bio logo moje firme.
Tada sam se sjetio.
Prije otprilike mjesec dana, dok sam čekao u pekari, starijem čovjeku je ispala kesa.
Pomogao sam mu pokupiti stvari.
Tražio je broj taksija.
Nisam znao nijedan napamet, pa sam pozvao taksi sa svog telefona.
Vozaču sam dao lokaciju i rekao:
„Ako ne pronađete gospodina, nazovite mene.“
Vozač je očigledno zapisao moj broj na moju vizitkartu i dao je Iliji.
„Jeste li to bili vi?“
Ilija me gledao nekoliko sekundi.
„Moguće.“
„I zato ste rekli da sam vam unuk?“
„Ne.“
„Zašto onda?“
„Jer kad kažem da mi treba pomoć, svi kažu da nemaju vremena. Kad kažem da zovu unuka, odmah zovu.“
Frizerka je prestala da se smije.
Pitao sam ga:
„Imate li stvarno nekoga?“
„Imam kćerku.“
„Gdje je?“
„U Austriji.“
„A ovdje?“
„Komšiju Peru.“
Pronašli smo Peru u telefonu.
Javio se odmah.
„Ilija?! Tražim ga od jutros!“
Ispostavilo se da je Ilija živio samo 700 metara od salona.
Pera je trebao doći po njega nakon šišanja.
Ali Ilija nije htio čekati.
Krenuo je sam.
Nakon stotinjak metara shvatio je da nije siguran kojim putem treba ići.
Vratio se u salon.
„Zašto niste rekli frizerki da zove Peru?“
Ilija me pogledao potpuno ozbiljno.
„Naljutio bi se.“
„A ja se neću naljutiti?“
„Ti me ne poznaješ.“
Nisam mogao protiv te logike.
Pera je stigao deset minuta kasnije.
Čim je ušao, rekao je:
„Ilija, rekao sam ti da me čekaš!“
„Čekao sam.“
„Nisi.“
„Jesam jedno vrijeme.“
Pera se izvinio meni i frizerki.
Ilija je ustao, stavio kapu i krenuo prema vratima.
Onda se okrenuo prema meni.
„Marko.“
„Šta je?“
„Dobar si ti unuk.“
„NISAM VAM UNUK.“
„Dobro, dobro.“
Otišli su.
Mislio sam da je tu kraj.
Nakon desetak dana telefon zvoni.
Nepoznata žena.
„Dobar dan, jeste li vi Marko?“
„Jesam.“
„Zovem iz mesnice.“
Već sam osjetio problem.
„Je li kod vas Ilija?“
„Jeste.“
„Šta je sad uradio?“
„Ništa. Kupio je meso, platio i sad kaže da dođete po njega.“
„Zašto mene?!“
Čujem Iliju u pozadini:
„Reci mu da sam mu djed!“
Zatvorio sam oči.
„Dajte mi ga.“
„Halo, sine.“
„Ilija, gdje je Pera?“
„Na pijaci.“
„Zašto ga ne nazoveš?“
„Naljutiće se.“
„A JA?!“
Ilija se nasmijao.
„Ti si se već jednom naljutio pa si ipak došao.“
Otišao sam po njega.
Kad sam stigao, pružio mi je kesu.
„Evo.“
„Šta je ovo?“
„Kilogram teletine.“
„Zašto meni?“
„Za gorivo.“
„Ne treba.“
„Uzmi.“
Odvezao sam ga kući.
Pred ulazom me pita:
„Hoćeš li kafu?“
„Neću.“
„Dobro. Vidimo se.“
„Nećemo se vidjeti. Zovi Peru.“
„Naravno.“
Tri dana kasnije stiže poruka od Pere:
„Marko, možeš li sutra obići Iliju? Ja idem kod doktora.“
Gledao sam poruku nekoliko sekundi.
Odgovorio sam:
„Pera, nisam mu ja unuk.“
Odgovor je stigao odmah:
„Znam. Ali pokušaj to objasniti njemu.“