Dvadeset godina radim kao bravar i navikao sam da me ljudi zovu u najčudnije vrijeme. Zaključana vrata, izgubljeni ključevi, pokvarene brave — ništa me više nije moglo iznenaditi.
Barem sam tako mislio.
Jedne nedjelje, nešto poslije ponoći, nazvao me muškarac.
„Izvinite što zovem ovako kasno. Morate mi otvoriti stan. Ključ mi je ostao unutra.“
Adresa je bila desetak minuta od moje kuće, pa sam pristao.
Dočekao me ispred stare zgrade. Imao je možda četrdesetak godina, uredno obučen, ali vidno nervozan.
Popeli smo se na četvrti sprat.
Pokazao je na vrata.
„Ovo je moj stan.“
„Imate neki dokument da potvrdite adresu?“
„Sve mi je unutra. Novčanik, dokumenti, telefon.“
To mi se nije dopalo.
Objasnio sam mu da ne otvaram stan bez nekog dokaza da tu živi.
Tada su se otvorila vrata susjednog stana.
Izašla je starija žena.
„Dobro veče, komšija“, rekla je muškarcu.
Odmah mi je bilo lakše.
„Poznajete gospodina?“
„Naravno. Živi ovdje godinama.“
Počeo sam da radim.
Brava je bila kvalitetna i trebalo mi je skoro petnaest minuta.
Čim sam otvorio vrata, muškarac mi je platio više nego što sam tražio.
„Hvala vam. Spasili ste me.“
Ušao je u stan.
Starija žena se vratila kod sebe.
Ja sam spakovao alat i krenuo niz stepenice.
Stigao sam do prizemlja kada sam začuo nekoga kako trči za mnom.
Bila je ista žena.
„Gospodine!“
Jedva je disala.
„Šta je bilo?“
Uhvatila me za ruku.
„Zašto ste mu otvorili taj stan?“
Zbunio sam se.
„Rekli ste da ga poznajete.“
„Poznajem ga.“
„Pa u čemu je problem?“
Žena je problijedjela.
„Rekla sam da živi u ovoj zgradi. Nisam rekla da živi u tom stanu.“
Osjetio sam kako mi se stomak steže.
„Gdje onda živi?“
Pokazala je prema trećem spratu.
„Ispod.“
Odmah sam izvadio telefon.
„Čiji je stan koji sam otvorio?“
Žena je ćutala nekoliko sekundi.
„Od jedne djevojke. Živi sama.“
Pozvao sam policiju.
Dok sam razgovarao, začuo se jak udarac sa četvrtog sprata.
Onda još jedan.
Policija mi je rekla da ne idem gore.
Naravno, nisam ih poslušao.
Uzeo sam najveći metalni alat iz torbe i polako krenuo stepenicama.
Vrata stana koji sam otvorio bila su odškrinuta.
„Ima li koga?“
Niko nije odgovorio.
Pogledao sam unutra.
Svjetlo je bilo ugašeno.
Muškarca nije bilo.
Na podu hodnika ležala je ženska torba.
Tada sam iz jedne sobe čuo šapat.
„Molim vas…“
Ušao sam.
U kupatilu je bila djevojka.
Držala je telefon i tresla se.
„Ko ste vi?“
„Bravar. Ja sam otvorio vrata.“
Pogledala me potpuno zbunjeno.
„Kakva vrata?“
Objasnio sam joj.
„Ali ja sam bila kod kuće cijelo vrijeme.“
„Niste čuli ništa?“
„Tuširala sam se.“
Tada smo čuli kako se ulazna vrata zatvaraju.
Muškarac je pobjegao.
Policija je stigla nekoliko minuta kasnije.
Pretražili su zgradu, ali ga nisu pronašli.
Djevojka ga nije poznavala.
Starija žena je policiji rekla njegovo ime i pokazala stan u kojem navodno živi.
Policajci su pokucali.
Niko nije otvorio.
Provalili su vrata.
Stan je bio gotovo prazan.
Nije bilo kreveta, televizora ni odjeće.
Samo sto i nekoliko kutija.
Jedan policajac me zamolio da priđem.
U kutijama su bile fotografije.
Desetine fotografija iste djevojke.
Na poslu.
U prodavnici.
Dok ulazi u zgradu.
Dok sjedi u kafiću.
Neke su bile stare više od godinu dana.
Na nekoliko fotografija bila je i starija komšinica.
„Ovo nije dobro“, rekao je policajac.
Tada su pronašli malu bilježnicu.
U njoj su bili zapisani datumi i vremena.
Kada djevojka ide na posao.
Kada se vraća.
Kada joj roditelji dolaze.
Kada komšinica odlazi u prodavnicu.
Sve.
Muškarca su pronašli dva dana kasnije u drugom gradu.
Mislio sam da je priča završena.
Nekoliko mjeseci kasnije djevojka me nazvala.
Željela je da joj promijenim sve brave.
Kad sam završio, sjeli smo na kafu.
„Mogu nešto da vas pitam?“, rekla je.
„Naravno.“
„Jeste li vi policiji dali onu fotografiju?“
„Koju fotografiju?“
Izvadila je telefon.
Na ekranu je bila fotografija mene ispred moje kuće.
Snimljena je nekoliko dana prije one noći kada me muškarac pozvao.
Na poleđini originalne fotografije policija je pronašla napisanu moju adresu i broj telefona.
„Znači nije slučajno pozvao baš mene“, rekao sam.
„Nije.“
Ali onda mi je pokazala još nešto.
Policija je u njegovom stanu pronašla spisak bravara iz grada.
Moje ime bilo je zaokruženo crvenom olovkom.
Pored njega je pisalo:
„Ovaj će tražiti dokaz.“
Ispod toga:
„Komšinica će potvrditi.“
Pogledao sam djevojku.
„Kako je znao da će ona izaći?“
Djevojka nije odgovorila.
Tada sam se sjetio nečega što mi mjesecima nije palo na pamet.
One noći starija žena nije slučajno otvorila vrata.
Izašla je tačno u trenutku kada sam tražio dokaz.
Otišao sam pravo u policiju.
Provjerili su njen stan.
Bio je prazan.
Komšinica je nestala istog dana kada je muškarac uhapšen.
Ali najgore smo saznali tek poslije.
Policija je pregledala snimke kamera iz okolnih zgrada.
Na snimku napravljenom sat vremena prije mog dolaska vidjela se starija žena kako ulazi u automobil.
Za volanom je sjedio muškarac kojem sam kasnije otvorio vrata.
A prije nego što je ušla, prišla mu je prozoru i pružila nešto.
Policija je uvećala snimak.
Bio je to ključ.
Ključ od njenog stana.