„KAD SAM DOŠLA PO PSA U PANSION NAKON ODMORA, VLASNIK MI JE REKAO: ‘GOSPOĐO, VAŠEG PSA JE JUČE PREUZEO VAŠ OTAC.’ POGLEDAla SAM GA I REKLA: ‘MOJ OTAC JE UMRO PRIJE DEVET GODINA.’“
Maja je prvo pomislila da je čovjek zamijenio pse.
„Roki je smeđi labrador. Ima bijelu mrlju na grudima.“
„Znam tačno koji je Roki.“
„Onda gdje je?“
Vlasnik pansiona otvorio je evidenciju.
Pored Rokijevog imena stajalo je:
PREUZET — 16:42.
I potpis.
Milan Kovačević.
Maja je osjetila kako joj se stomak steže.
Tako se zvao njen otac.
„Ko vam je rekao da je to moj otac?“
„On.“
Muškarac koji je došao po Rokija znao je Majino ime, broj telefona, datum kada je pas ostavljen i posebnu riječ koju je koristila kao sigurnosnu potvrdu.
Ali najčudnije je bilo nešto drugo.
„Kako je izgledao?“
Vlasnik joj je pokazao snimak nadzorne kamere.
Maja je zurila u ekran.
Čovjek nije bio njen otac.
Ali na sebi je imao očevu staru kožnu jaknu.
Jaknu koju Maja nije vidjela od njegove smrti.
Odmah je pozvala policiju.
Pregledali su snimke sa parkinga.
Muškarac je Rokija odvezao sivim kombijem. Tablice su bile dovoljno jasne da ih provjere.
Vozilo je pripadalo čovjeku po imenu Nikola Babić.
Maja nikada nije čula za njega.
Policija je pronašla adresu.
Nikola je živio u kući na drugom kraju grada.
Kada su stigli, Roki je bio u dvorištu.
Živ, zdrav i očigledno raspoložen.
Čim je ugledao Maju, potrčao je prema njoj.
„Zašto ste uzeli mog psa?!“
Nikola nije pokušao pobjeći.
Samo je rekao:
„Mislio sam da ćete doći ranije.“
„Vi ste se predstavili kao moj mrtvi otac!“
„Nisam znao kako drugačije da ga preuzmem.“
„Zašto biste ga uopšte preuzimali?“
Nikola je pogledao prema kući.
„Zbog moje majke.“
Iz dnevne sobe izašla je starija žena.
Čim je ugledala Maju, prekrila je usta rukom.
„Bože… ista si Milan.“
Maja se ukočila.
„Poznavali ste mog oca?“
Žena se zvala Nada.
Poznavala ga je veoma dobro.
Mnogo prije nego što je upoznao Majinu majku, Milan i Nada bili su zajedno gotovo šest godina.
Planirali su vjenčanje.
Onda su se iznenada razišli.
„Kakve to veze ima sa Rokijem?“
Nada je pokazala fotografiju na polici.
Na njoj je bio Milan, mnogo mlađi.
Pored njega — pas.
Maja je prišla bliže.
Pas je nevjerovatno ličio na Rokija.
„To nije moguće.“
„Zvao se Aron“, rekla je Nada.
Milan i Nada zajedno su ga uzeli kao štene.
Nakon njihovog raskida Aron je ostao kod Milana.
Godinama kasnije, prije smrti, Milan je pokušao pronaći potomke tog psa.
Maja se nasmijala od nevjerice.
„Hoćete reći da ste oteli mog psa jer liči na psa od prije trideset godina?“
„Ne samo da liči.“
Nikola je donio fasciklu.
U njoj su bili papiri od uzgajivača.
Roki je zaista poticao iz iste krvne linije.
Ali to još uvijek nije objašnjavalo kako su znali gdje se nalazi.
Nikola je priznao.
Radio je kao dostavljač u veterinarskoj ambulanti u koju je Maja vodila Rokija.
Jednog dana čuo je njegovo puno ime:
Roki Kovačević.
Prezime mu je bilo poznato iz majčinih priča.
Kasnije je slučajno vidio Maju kako dolazi po psa.
Ličila je na Milana.
Ispričao je majci.
Nada ga je molila da ništa ne radi.
Ali nekoliko sedmica kasnije završila je u bolnici.
Njeno zdravstveno stanje se pogoršalo i stalno je pričala o tome kako bi voljela još jednom vidjeti psa iz Aronove linije.
Nikola je napravio najgoru moguću odluku.
Preko poznanika je saznao gdje je Roki ostavljen dok je Maja na odmoru.
Sigurnosnu riječ vidio je zapisanu na papiru koji je Maja predala ambulanti zajedno sa podacima za hitne slučajeve.
A Milanovu jaknu pronašao je kod majke.
Nada ju je čuvala više od trideset godina.
„Zašto je niste jednostavno nazvali?“, pitao je policajac.
Nikola je spustio pogled.
„Mislio sam da neće pristati.“
Maja ga je gledala nekoliko sekundi.
„Naravno da bih pristala da je neko normalno pitao.“
Policija je slučaj ipak evidentirala. Nikola je uzeo tuđeg psa i lažno se predstavio.
Ali Maja je prije odlaska pogledala Nadu.
Starica je kleknula pored Rokija i pomilovala ga.
Roki joj je spustio glavu u krilo.
Maja je prvi put primijetila da Nada plače.
„Koliko dugo ste čuvali očevu jaknu?“
„Od 1991.“
„Zašto?“
Nada se blago nasmiješila.
„Neke stvari ne čuvaš zato što želiš osobu nazad. Čuvaš ih zato što je taj dio života jednom postojao.“
Maja je tog dana odvela Rokija kući.
Ali sedmicu kasnije vratila se.
Ovog puta dobrovoljno.
Roki je proveo popodne sa Nadom.
Maja je slušala priče o ocu kakvog nikada nije poznavala — mladom, tvrdoglavom čovjeku koji je jednom prešao pola grada po kiši jer je Aron pobjegao za autobusom.
Kada je krenula kući, Nikola joj je prišao.
„Žao mi je.“
„I treba da ti bude.“
„Znam.“
Maja je otvorila vrata automobila.
Nikola je pitao:
„Mogu li ga nekad opet dovesti majci?“
Maja ga je pogledala.
„Može. Ali sljedeći put kada dolaziš po njega, predstavi se svojim imenom. Moj otac je već dovoljno puta umro.“