„NAKON 12 GODINA RADA U ISTOJ FIRMI, POZVALI SU ME IZ KADROVSKE I REKLI: ‘MORATE DOĆI, IMAMO PROBLEM SA VAŠIM DOSIJEOM.’ KAD SAM STIGLA, NA STOLU SU BILA DVA UGOVORA — OBA NA MOJE IME. JEDAN SAM POTPISALA JA. DRUGI JE POTPISAN TRI GODINE PRIJE NEGO ŠTO SAM SE UOPŠTE ZAPOSLILA.“
Jelena je mislila da je riječ o običnoj administrativnoj grešci.
Radila je u istoj građevinskoj kompaniji od 2014. godine. Znala je skoro svakoga u kancelariji, prošla tri direktora i više reorganizacija.
„Ovo je moj ugovor“, rekla je pokazujući prvi dokument.
Šefica kadrovske službe klimnula je.
„Znamo.“
„A drugi?“
„Pronašli smo ga jutros dok smo digitalizovali staru arhivu.“
Datum na njemu bio je 17. februar 2011.
Ime i prezime: Jelena Nikolić.
Datum rođenja: njen.
Adresa na kojoj je tada živjela: njena.
Čak je i broj lične karte odgovarao starom dokumentu koji je koristila prije nego što ga je zamijenila.
Samo potpis nije bio njen.
„Ja 2011. nisam ni znala da ova firma postoji.“
Šefica kadrovske okrenula je posljednju stranicu.
Uz ugovor je bila zakačena fotografija.
Jelena se ukočila.
Žena na slici nije bila ona.
Ali ju je poznavala.
„To je moja tetka.“
Radmila je bila mlađa sestra Jelenine majke.
Umrla je prije sedam godina.
„Zašto bi moja tetka radila pod mojim imenom?“
Niko nije znao.
Prema evidenciji, „Jelena Nikolić“ radila je u kompaniji samo četiri mjeseca.
Onda je dala otkaz.
Jelena je pozvala majku.
Čim je spomenula Radmilu i 2011. godinu, sa druge strane nastala je tišina.
„Mama, znaš nešto?“
„Dođi večeras.“
„Ne. Reci mi sada.“
Majka je samo rekla:
„Nije trebalo da pronađu taj ugovor.“
Jelena je ostala bez riječi.
Te večeri majka je iz ormara izvadila staru kutiju.
Unutra su bile uplatnice, nekoliko fotografija i plava radna knjižica.
Na knjižici je bilo Jelenino ime.
Ali Radmilina fotografija.
„Šta je ovo?“
Majka je počela objašnjavati.
Radmila je 2010. ostala bez posla.
Imala je dugove i teško je pronalazila novo zaposlenje jer joj je prethodna firma ostala dužna nekoliko plata, a dokumentacija joj nije bila sređena.
U isto vrijeme Jelena je studirala u drugom gradu.
„Nemoj mi reći da si joj ti dala moje dokumente.“
Majka je spustila pogled.
„Jesam.“
Jelena je ustala.
„Zašto?!“
„Mislila sam da će biti samo nekoliko sedmica.“
Radmila je preko poznanika dobila privremeni posao, ali zbog problema sa sopstvenom dokumentacijom nije mogla odmah biti prijavljena.
Majka joj je dala kopiju Jeleninih dokumenata.
Plan je bio da se sve brzo ispravi.
Nije.
Radmila je četiri mjeseca primala platu i bila prijavljena kao Jelena.
Kada je otišla iz firme, svi su vjerovali da je stvar završena.
„A niko nije pomislio da bih se ja jednog dana mogla zaposliti u istoj firmi?“
„Nismo ni znali da ćeš se vratiti u grad.“
Tri godine kasnije Jelena se sasvim slučajno prijavila na konkurs iste kompanije.
Dobila je posao.
Niko nije povezao novu radnicu sa ženom koja je četiri mjeseca radila tamo godinama ranije.
Ali onda je šefica kadrovske pokazala još jedan papir.
„Ovo nije najveći problem.“
Prema starom dosijeu, Radmila nije samo primala platu pod Jeleninim imenom.
Kompanija joj je isplatila i jednokratnu naknadu od 11.500 eura.
„Za šta?“
„Povreda na radu.“
Jelena je pogledala majku.
Majka je djelovala jednako iznenađeno.
Radmila nikada nije spomenula nikakvu povredu.
U arhivi je pronađen zapis.
Navodno je pala sa stepenica u skladištu i ozbiljno povrijedila leđa.
Firma je isplatila odštetu.
Ali uz medicinsku dokumentaciju nešto nije odgovaralo.
Broj zdravstvenog kartona nije pripadao Jeleni.
Nije pripadao ni Radmili.
Pripadao je muškarcu po imenu Miroslav Đukić.
Tada je postalo jasno da priča nije samo porodična prevara sa dokumentima.
Neko unutar kompanije pomagao je u lažiranju odšteta.
Firma je otvorila internu istragu.
Miroslav je bio nekadašnji šef skladišta.
U periodu od 2009. do 2012. kroz isti sistem prošlo je još sedam sumnjivih isplata.
Radmila je bila samo jedna od osoba čiji su identiteti korišteni.
Ali Jelena je željela znati jednu stvar.
Gdje je završilo 11.500 eura?
Majka je tvrdila da za novac nije znala.
Nekoliko dana kasnije pronašli su odgovor među Radmilinim stvarima.
Stari bankovni izvod.
Istog dana kada je odšteta uplaćena, gotovo cijeli iznos podignut je u gotovini.
Samo 500 eura ostalo je na računu.
Na poleđini izvoda Radmila je napisala:
„NIKADA VIŠE. MIROSLAV JE UZEO SVE.“
Istraga je pokazala da je Miroslav pronalazio ljude u finansijskim problemima, prijavljivao ih preko lažnih ili tuđih podataka, organizovao fiktivne povrede, a zatim uzimao najveći dio isplaćenog novca.
Radmila je pristala jer joj je obećao da će dobiti nekoliko hiljada eura.
Dobila je 500.
Nakon toga je prekinula svaki kontakt sa njim.
Jelena je bila bijesna na tetku.
Još više na majku.
„Mogla si mi napraviti problem za cijeli život.“
„Znam.“
„Zašto mi nikada nisi rekla?“
Majka je tiho odgovorila:
„Jer što je više vremena prolazilo, bilo me je sve više sramota.“
Zbog proteka vremena i Radmiline smrti slučaj nije bio jednostavan, ali kompanija je predala dokumentaciju nadležnima.
Jelenin radni dosije je ispravljen.
Nekoliko mjeseci kasnije ponovo su je pozvali iz kadrovske.
Čim je vidjela broj, uzdahnula je.
„Šta ste sad pronašli?“
Šefica se nasmijala.
„Ništa. Samo vam javljam da je sve sređeno.“
„Sigurno?“
„Sigurno.“
„Postoji samo jedna Jelena Nikolić?“
„U našoj firmi — da.“
Jelena je zastala.
„Odlično. Ako pronađete treću, nemojte je zapošljavati dok prvo ne nazovete mene.“