„KAD SAM OTIŠLA DA PREUZMEM NOVI FRIŽIDER KOJI SAM NARUČILA, PRODAVAC MI JE REKAO: ‘GOSPOĐO, VI STE GA VEĆ PREUZELI PRIJE TRI DANA.’ POKAZALA SAM MU LIČNU KARTU. ON JE OTVORIO POTVRDU I REKAO: ‘ONDA IMAMO PROBLEM — OSOBA KOJA GA JE PREUZELA IMALA JE ISTU LIČNU KARTU.’“
Sanja je prvo pomislila da prodavac pokušava prikriti grešku.
Frižider je platila skoro 900 eura i dogovorila da ga lično preuzme kada završi renoviranje kuhinje.
„Nisam bila ovdje prije tri dana.“
Prodavac je ponovo pogledao računar.
„Ovdje piše da jeste.“
Pozvao je poslovođu.
Iz arhive su izvukli dokument o preuzimanju.
Na njemu je bilo Sanjino ime, adresa, broj telefona i broj lične karte.
Na dnu — potpis.
„Ovo nije moj potpis.“
Poslovođa je odmah otvorio snimke kamera.
Na ekranu se pojavila žena približno Sanjinih godina.
Pokazala je dokument, potpisala papir i zajedno sa dvojicom muškaraca utovarila frižider u kombi.
Sanja je prišla ekranu.
„Možete li uvećati?“
Kada je ugledala lice žene, zanijemila je.
„Poznajete je?“, pitao je poslovođa.
„Ne… ali izgleda kao moja majka.“
Problem je bio u tome što je Sanjina majka imala sedamdeset godina.
Žena na snimku izgledala je kao njena majka prije tridesetak godina.
Sanja je fotografisala ekran i poslala sliku majci.
Odgovor nije stigao.
Pozvala ju je.
Majka je prekinula poziv.
Ponovo je nazvala.
Ništa.
Pet minuta kasnije stigla je poruka:
„NEMOJ ZVATI POLICIJU. DOĐI KOD MENE.“
Sanja je ipak prijavila slučaj.
Neko je koristio kopiju njenog dokumenta.
Kada je stigla kod majke, vrata su bila otključana.
Majka je sjedila za kuhinjskim stolom.
Ispred nje je ležao stari porodični album.
„Ko je žena sa snimka?“
Majka je otvorila album.
Izvadila je fotografiju staru više od trideset godina.
Na njoj su stajale dvije gotovo identične djevojke.
„Ovo sam ja“, rekla je majka pokazujući prvu.
Zatim je pokazala drugu.
„A ovo je Vesna.“
„Ko je Vesna?“
Majka je spustila pogled.
„Moja sestra.“
Sanja se nasmijala od nevjerice.
„Ti nemaš sestru.“
„Imam bliznakinju.“
Trideset četiri godine Sanja nije znala da joj majka ima sestru bliznakinju.
Vesna je otišla iz zemlje još kao mlada.
Nakon smrti njihovih roditelja sestre su se posvađale oko nasljedstva.
Kontakt je potpuno prekinut.
„Je li ona ukrala moj frižider?“
„Ne znam.“
„Izgleda identično tebi, koristi moje dokumente i slučajno se pojavila baš sada?“
Majka je ćutala.
Onda je priznala još nešto.
Vesna se vratila prije dva mjeseca.
I majka je to znala.
„Zašto mi nisi rekla?“
„Zato što nije htjela da te upozna.“
„Ali htjela je moj frižider?“
Majka ju je ljutito pogledala.
„Nije ona takva.“
Policija je preko registarske oznake kombija brzo pronašla muškarca koji je vozio frižider.
Bio je radnik privatne dostave.
Pokazao im je adresu na koju ga je odvezao.
Kuća je bila prazna.
Frižider je još bio unutra.
Ali Vesne nije bilo.
Na kuhinjskom stolu pronašli su Sanjinu kopiju lične karte.
Pored nje — kovertu sa Sanjinim imenom.
Sanja ju je otvorila pred policajcem.
Unutra nije bilo novca.
Bio je ugovor o kupovini kuće.
Kuća u kojoj su stajali bila je kupljena prije četiri mjeseca.
Kao vlasnik je bila navedena:
Sanja Jovanović.
„Ja nisam kupila ovu kuću.“
Policajac ju je ozbiljno pogledao.
Sada frižider više nije bio glavni problem.
Neko je koristio njen identitet za mnogo veću stvar.
Istraga je pokazala da kuća nije plaćena kreditom.
Plaćena je gotovinom.
Novac je stigao sa računa u Austriji koji je pripadao Vesni.
„Zašto bi kupila kuću na moje ime?“
Odgovor je dala njena majka.
Prije mnogo godina, nakon porodične svađe, Vesna je uzela veći dio nasljedstva i otišla.
Njena sestra nije dobila gotovo ništa.
Godinama kasnije Vesna je pokušala vratiti novac, ali Sanjina majka ga nije željela prihvatiti.
„Rekla sam joj da ne želim ništa od nje.“
„Pa je zato kupila kuću meni?“
Majka je klimnula.
Vesna je mislila da će tako vratiti ono što smatra dugom porodici.
Sanjinu kopiju dokumenta dobila je nekoliko mjeseci ranije od njihove majke, kada je tvrdila da joj treba zbog ostavinske procedure.
„A frižider?“
Tu je cijela priča postala gotovo smiješna.
Vesna je kupila kuću praznu i željela je opremiti prije nego što je preda Sanji.
Vidjela je račun za frižider među papirima koje je Sanja ostavila kod majke.
Mislila je da će ga preuzeti, staviti u novu kuću i onda joj sve pokazati kao iznenađenje.
„Koristeći moju ličnu kartu.“
Majka je uzdahnula.
„Da.“
„I potpisujući se kao ja.“
„Da.“
„Vi u ovoj porodici stvarno ne znate napraviti normalno iznenađenje.“
Vesna se sama javila policiji kada je saznala da je prijavljena.
Morala je objasniti korištenje tuđih dokumenata i ispraviti vlasništvo nad kućom.
Sanja kuću nije odmah prihvatila.
Prvo je željela upoznati ženu za koju nije znala da postoji.
Prvi razgovor trajao je četiri sata.
Drugi još duže.
Vesna joj je pokazala fotografije majke koje Sanja nikada nije vidjela.
Dvije djevojčice u istim haljinama.
Dvije tinejdžerke na moru.
Dvije sestre koje su nekada bile nerazdvojne.
Najvažnije je bilo to što su Vesna i njena majka ponovo počele razgovarati.
Polako.
Bez pretvaranja da četrdeset godina ljutnje može nestati za jedno popodne.
Nekoliko mjeseci kasnije Sanja se ipak uselila u kuću.
Frižider je ostao isti.
Kada je Vesna prvi put došla na ručak, otvorila ga je i rekla:
„Lijep frižider.“
Sanja ju je pogledala.
„Hvala. Sama sam ga birala.“
„Ali ja sam ga preuzela.“
Sanja se nasmijala.
„Još jednom to spomeni i sljedeći put preuzimaš i račun za struju.“