„MOJ OTAC JE SVAKOG UTORKA NOSIO PUNU KESU NAMIRNICA U ZGRADU NA DRUGOM KRAJU GRADA. MISLILA SAM DA POMAŽE NEKOM STAROM PRIJATELJU. JEDNOG DANA VRATIO SE SA ISTOM KESOM I REKAO: ‘VIŠE MI NE OTVARA VRATA.’“
Moj otac je svakog utorka nosio punu kesu namirnica na istu adresu.
Nikada nije rekao kome.
Jednog dana vratio se sa kesom.
„Više mi ne otvara vrata.“
Otišla sam s njim.
Pozvonili smo nekoliko puta.
Tada je komšinica izašla i rekla:
„Ako tražite gospodina Iliju, odveli su ga jutros. Ali prije odlaska ostavio je nešto za čovjeka koji mu već pet godina donosi hranu.“
—
Otac me je pogledao.
„Odveli? Gdje?“
Komšinica nije znala mnogo.
Iliji je prethodne večeri pozlilo.
Hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu.
„Je li dobro?“
„Ne znam.“
Onda je iz stana donijela malu drvenu kutiju.
„Rekao je da ovo dam Milanu ako se nešto dogodi.“
Milan je bio moj otac.
„Otvori“, rekla sam.
„Nije tvoje.“
„Dobro, onda ti otvori.“
Otac je stavio kutiju u kesu.
„Prvo bolnica.“
Usput mi je konačno ispričao ko je Ilija.
Upoznali su se pet godina ranije na pijaci.
Otac je kupovao krompir kada je primijetio starijeg čovjeka kako vraća nekoliko stvari prodavaču.
Nije imao dovoljno novca.
Otac mu je ponudio da plati.
Ilija se naljutio.
„Imam ja novca.“
„Očigledno nemaš dovoljno.“
„A ko si ti da te se to tiče?“
„Čovjek koji čeka iza tebe i želi kući.“
Tipičan moj otac.
Platio je razliku.
Sljedećeg utorka ponovo je sreo Iliju.
Ovaj put mu je Ilija donio novac.
Otac nije htio uzeti.
Posvađali su se.
Na kraju su sjeli na kafu.
Tada je otac saznao da Ilija živi sam.
Supruga mu je umrla.
Kćerka se prije mnogo godina preselila u Švedsku.
Nisu bili u dobrim odnosima.
„I ti si onda počeo da mu kupuješ hranu?“
„Nisam.“
„Pa šta si radio pet godina?“
Otac se nasmijao.
Prvog utorka poslije njihovog razgovora otišao je kod Ilije na kafu.
Ponio je hljeb i mlijeko.
Ilija ga je sljedeće sedmice dočekao sa kesom jabuka.
Otac je onda donio meso.
Ilija njemu domaći pekmez.
To je postalo njihovo takmičenje.
Svaki utorak jedan je pokušavao donijeti više od drugog.
„Znači ti mu nisi pomagao?“
„Ne govori mu nikada da sam mu pomagao.“
„Zašto?“
„Jer bi me izbacio iz stana.“
U bolnici smo pronašli Iliju.
Bio je slab, ali budan.
Čim je ugledao mog oca, prvo je pitao:
„Gdje je kesa?“
Otac ju je podigao.
„Tu.“
„Dobro.“
„Budalo, mogao si mi javiti da si u bolnici.“
„Kako? Dok su me unosili u ambulantna kola?“
Počeli su se raspravljati.
Medicinska sestra ih je morala utišavati.
Tek tada sam shvatila da oni nisu bili čovjek koji pomaže i čovjek kojem treba pomoć.
Bili su prijatelji.
Tvrdoglavi prijatelji koji nikada jedan drugome to nisu rekli.
Sjetila sam se kutije.
„Tata.“
Pružila sam mu je.
Ilija je problijedio.
„Komšinica ti je dala?“
„Jeste.“
„Nije trebalo još.“
„Šta je unutra?“
Ilija je ćutao.
Otac je otvorio.
Unutra je bio stari ručni sat.
I fotografija dvojice mladih vojnika.
Jedan je bio Ilija.
Drugog nisam poznavala.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Milan, 1974.“
Pogledala sam oca.
„Kako se ovaj čovjek zove isto kao ti?“
Otac je uzeo fotografiju.
„Ne znam ko je.“
Ilija je tada počeo pričati.
Milan sa fotografije bio je njegov najbolji prijatelj iz mladosti.
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći nekoliko godina nakon što je fotografija nastala.
„Kada sam te prvi put vidio na pijaci“, rekao je mom ocu, „podsjetio si me na njega.“
„Zbog imena?“
„Ne.“
Ilija se nasmijao.
„Bio je jednako dosadan.“
Otac se prvi put tog dana nasmijao.
Sat je pripadao tom Milanu.
Ilija ga je čuvao skoro pedeset godina.
„Zašto ga daješ meni?“
„Jer nemam sina.“
„Imaš kćerku.“
Ilija je spustio pogled.
Tu je postalo ozbiljno.
Sa kćerkom Anom nije razgovarao jedanaest godina.
Posvađali su se kada je odlučila ostati u Švedskoj.
Ilija je rekao stvari koje nije mislio.
Ona je prestala zvati.
Godine su prolazile.
A nijedno nije htjelo prvo popustiti.
Otac je pitao:
„I zato meni ostavljaš sat?“
„Kome drugom?“
„Ani.“
„Neće ga.“
„Jesi pitao?“
Ilija nije odgovorio.
Moj otac je izvadio telefon.
„Kako se preziva?“
„Nećeš valjda—“
„Kako se preziva?“
Trebalo nam je skoro dvije sedmice da je pronađemo.
Kada smo uspjeli, otac ju je nazvao.
Razgovor je trajao manje od minute.
Rekao joj je samo:
„Vaš otac je u bolnici. Još uvijek je dovoljno tvrdoglav da se pravi da vas ne želi vidjeti.“
Tri dana kasnije Ana je stigla.
Ušla je u bolničku sobu.
Ilija ju je gledao nekoliko sekundi.
Onda je rekao:
„Ostarjela si.“
Ana je počela plakati i smijati se istovremeno.
„I ti.“
Otac i ja smo izašli.
Nisu razgovorom izbrisali jedanaest godina.
Ali su razgovarali.
To je bilo dovoljno za početak.
Ilija se nekoliko sedmica kasnije vratio kući.
Prvog utorka otac je ponovo napunio kesu.
„Zar opet?“
„Naravno.“
Otišli smo zajedno.
Kada je Ilija otvorio vrata, iza njega je stajala Ana.
Ostala je nekoliko mjeseci.
Na stolu je već bila ogromna kesa hrane.
Otac ju je pogledao.
„Šta je ovo?“
Ana se nasmijala.
„Tata mi je objasnio pravila.“
Ilija je ponosno rekao:
„Danas smo vas pobijedili.“
Otac je pregledao njihovu kesu.
Pa svoju.
„Niste.“
„Jesmo.“
„Nemate kafu.“
Iz svoje kese izvadio je dvije kutije.
Ilija je opsovao.
Ana i ja smo prasnule u smijeh.
Njihovo takmičenje se nastavilo.
Samo što sada učestvujemo i nas dvije.
A stari sat?
Ilija ga je ipak dao Ani.
Ona ga nije odnijela u Švedsku.
Ostavila ga je u njegovom stanu.
Na polici pored fotografije dvojice mladih vojnika.
Kada ju je otac pitao zašto, odgovorila je:
„Neke stvari ne treba naslijediti kad neko umre. Bolje ih je vratiti dok je još živ.“
Od tada moj otac utorkom i dalje ide na drugi kraj grada.
Samo više ne nosi jednu kesu.
Nosi dvije — jer kaže da sada ima dvoje protivnika.