„POZVALA SAM MAJSTORA JER MI JE SVAKOG JUTRA NESTAJALA STRUJA U KUHINJI. ČIM JE OTVORIO ORMAR S OSIGURAČIMA, POGLEDAO ME JE I PITAO: ‘KO JOŠ IMA KLJUČ OD OVOG STANA?’“
Svako jutro u isto vrijeme nestajala mi je struja samo u kuhinji.
Pozvala sam električara.
Pregledao je utičnice, uređaje i instalacije.
Onda je otvorio ormar s osiguračima i odjednom zaćutao.
Pitao me:
„Živite li sami?“
„Da.“
„Ko još ima ključ od stana?“
Rekla sam da rezervni ključ ima samo moj brat.
Majstor me pogledao i rekao:
„Onda bih ja prvo razgovarao s njim.“
Zovem se Tamara i živjela sam sama već skoro dvije godine.
Moj brat Nemanja imao je rezervni ključ samo zbog hitnih slučajeva.
Nikada nije dolazio bez najave.
Barem sam tako mislila.
„Zašto da razgovaram s bratom?“, pitala sam majstora.
Pokazao je prema osiguračima.
„Neko ih spušta.“
„Kako mislite?“
„Da je kvar, ovo bi izgledalo drugačije. Ovaj osigurač je ručno spušten.“
Osjetila sam nelagodu.
„Možda ga ja slučajno spustim?“
Majstor se nasmijao.
„Svako jutro?“
Problem je počeo prije otprilike dvije sedmice.
Ustanem oko sedam.
Aparat za kafu ne radi.
Frižider ugašen.
Svjetlo u kuhinji ne radi.
Odem do ormara, podignem osigurač i sve ponovo proradi.
Prvih nekoliko puta nisam obraćala pažnju.
Ali onda se isto dogodilo šest jutara zaredom.
„Može li neko to uraditi tokom noći, a da ja ne čujem?“
Majstor je slegnuo ramenima.
„Ako ima ključ.“
Čim je otišao, nazvala sam Nemanju.
„Jesi li ulazio kod mene posljednjih dana?“
„Nisam.“
„Sigurno?“
„Tamara, zašto bih ulazio?“
Ispričala sam mu šta je majstor rekao.
Očekivala sam da će se smijati.
Nije.
„Promijeni bravu.“
„Zašto?“
„Ako nisi ti i nisam ja, neko ima ključ.“
Ta rečenica mi nije pomogla da se osjećam bolje.
Istog dana promijenila sam cilindar brave.
Nemanji nisam dala novi ključ.
Te večeri provjerila sam osigurače.
Sve je bilo uključeno.
Zaključala sam vrata.
Otišla spavati.
Ujutro sam prvo otišla u kuhinju.
Aparat za kafu nije radio.
Otvorila sam ormar.
Isti osigurač bio je spušten.
Sada sam se stvarno uplašila.
Niko nije mogao ući.
Pregledala sam prozore.
Balkonska vrata.
Ulaz.
Sve zaključano.
Nazvala sam majstora.
Došao je ponovo.
„Nemoguće“, rekao je.
„Pa ipak se dogodilo.“
Ovog puta skinuo je poklopac cijele kutije.
Pregledao kablove.
Nakon nekoliko minuta počeo se smijati.
„Šta je smiješno?“
„Mislim da sam pogriješio.“
„U čemu?“
Pokazao mi je mali uređaj skriven iza reda osigurača.
Izgledao je kao tajmer.
„Ovo vam neko nije ručno gasio.“
„Nego?“
„Imate vremenski prekidač.“
Nisam ni znala da postoji.
Bio je podešen da svakog jutra u 6:30 prekine struju na jednom strujnom krugu.
„Ko bi to ugradio?“
Majstor nije znao.
Nazvala sam prethodnog vlasnika stana.
Kupila sam stan od čovjeka po imenu Milan.
Kada sam mu objasnila šta smo pronašli, prvo je zaćutao.
Onda se nasmijao.
„Još je tamo?“
„Šta?“
„Tajmer.“
„Zašto ste ga postavili?“
Odgovor je bio mnogo običniji nego što sam očekivala.
Njegova majka živjela je u tom stanu posljednjih deset godina života.
Imala je naviku da rano ujutro uključi malu električnu grijalicu u kuhinji i onda ponovo zaspi.
Jednom je grijalica pregrijala produžni kabl.
Milan se uplašio da bi moglo doći do požara.
Zato je ugradio uređaj koji je u određeno vrijeme isključivao taj dio instalacije.
Kasnije je majka prestala koristiti grijalicu.
Na tajmer su svi zaboravili.
„Ali zašto se meni tek sada počelo događati? Živim ovdje skoro dvije godine.“
Milan je zastao.
„Jeste li skoro imali nestanak struje?“
Jesmo.
Prije dvije sedmice.
Skoro cijeli grad bio je nekoliko sati bez električne energije.
Majstor je odmah shvatio.
Stari tajmer se resetovao i ponovo aktivirao fabrički program.
Znači:
Niko nije ulazio u moj stan.
Niko nije spuštao osigurače.
Moj brat nije ništa skrivao.
A ja sam bez razloga potrošila novac na novu bravu.
Nazvala sam Nemanju.
„Otkrila sam ko mi ulazi u stan.“
„Ko?“
„Žena koja je umrla prije sedam godina.“
Nastala je tišina.
„Tamara, šta?“
Pustila sam ga da se muči nekoliko sekundi prije nego što sam objasnila.
Kasnije tog dana došao je po svoj novi rezervni ključ.
„Znači optužila si me zbog tajmera?“
„Nisam te optužila.“
„Pitala si me jesam li ti noću ulazio u stan.“
„To je bilo informativno pitanje.“
„Naravno.“
Mislila sam da je tu kraj.
Ali prije nego što je otišao, Nemanja je pogledao prema starom kuhinjskom ormariću.
„Kad smo već kod stvari koje ne znaš o ovom stanu…“
„Šta sad?“
Prišao je ormariću, povukao donju lajsnu i izvadio malu metalnu kutiju.
Ostala sam bez riječi.
„Odakle ti to?“
„Našao sam je kada sam ti pomagao da se useliš.“
„Prije dvije godine?!“
„Da.“
„I nisi mi rekao?!“
Pružio mi ju je.
Bila je zaključana.
Na poklopcu je flomasterom bilo napisano samo:
„MILAN — NE BACAJ.“
Pogledala sam brata.
„Daj telefon.“
„Zašto?“
„Ponovo zovemo prethodnog vlasnika.“
Kada sam Milanu rekla šta smo pronašli, ovog puta nije se nasmijao.
Samo je rekao:
„Molim vas, nemojte otvarati tu kutiju.“
I tako je kvar sa strujom bio riješen.
Ali je upravo počela potpuno druga priča.