„GOSPODINE, VAŠ OTAC VEĆ GODINU DANA SVAKOG ČETVRTKA DOLAZI NA ŽELJEZNIČKU STANICU I KUPUJE KARTU ZA VOZ U KOJI NIKADA NE UĐE.“
Nikola je mislio da se žena sa šaltera šali.
Njegov otac Branko imao je 74 godine. Živio je sam otkako je prije pet godina ostao udovac i rijetko je napuštao grad.
„Jeste li sigurni da je to on?“
„Potpuno. Kupi kartu za voz u 16:20, sjedne na klupu i čeka. Kada voz ode, baci kartu i vrati se kući.“
Nikola ništa nije razumio.
„Za koji grad kupuje kartu?“
Žena je izgovorila ime malog mjesta udaljenog oko dva sata.
Nikola nikada nije čuo da njegov otac tamo poznaje nekoga.
Te večeri ga je pitao:
„Šta radiš četvrtkom?“
Branko nije ni podigao pogled sa televizora.
„Ništa posebno.“
„Ideš li na stanicu?“
Nastala je tišina.
„Ko ti je rekao?“
„Zašto kupuješ karte ako ne putuješ?“
Branko je ugasio televizor.
„To se tebe ne tiče.“
Bio je to kraj razgovora.
Sljedećeg četvrtka Nikola je otišao na stanicu prije njega.
Sjeo je u kafić odakle je mogao vidjeti peron.
Branko je stigao u 15:55.
Kupio je kartu.
Sjeo na klupu.
U 16:15 voz je ušao u stanicu.
Ljudi su počeli ulaziti.
Branko je ustao.
Prišao je vratima vagona.
Nikola je pomislio da će ovog puta konačno ući.
Ali otac je samo stajao.
Kondukter je dao znak.
Vrata su se zatvorila.
Branko je gledao za vozom dok nije nestao.
Tada je izvadio kartu, pocijepao je i bacio u kantu.
Nikola mu je prišao.
„Tata.“
Branko se okrenuo i odmah shvatio.
„Rekao sam ti da me pustiš.“
„Neću dok mi ne kažeš šta se događa.“
Branko je dugo ćutao.
Onda je pokazao prema klupi.
„Sjedni.“
Prije 48 godina, objasnio je, radio je kao mladi električar.
Upoznavao je Nikolinu majku tek nekoliko mjeseci kada je dobio ponudu za posao u drugom gradu.
Planirao je otići na godinu dana.
Tog četvrtka kupio je kartu za isti voz u 16:20.
Došao je na stanicu sa jednim koferom.
Ali nekoliko minuta prije polaska pojavila se njegova buduća supruga.
„Nije me molila da ostanem“, rekao je Branko.
Samo mu je pružila malu kutiju.
Unutra je bio ključ njenog stana.
Rekla mu je:
„Ako želiš otići, idi. Ako želiš ostati, znaš gdje su vrata.“
Branko nije ušao u voz.
Vjenčali su se godinu dana kasnije.
„Dobro, ali zašto sada dolaziš ovdje?“
Branko je pogledao prema pruzi.
„Zbog pisma.“
Nekoliko mjeseci nakon smrti supruge pronašao je kovertu skrivenu među njenim stvarima.
Na njoj je pisalo:
„OTVORI KADA TI BUDE TEŠKO ŠTO SI OSTAO.“
Nikola se namrštio.
„Zašto bi ti bilo teško što si ostao?“
Branko je izvadio kovertu iz unutrašnjeg džepa jakne.
Nosio ju je sa sobom svakog četvrtka.
Nikada je nije otvorio.
„Jer sam posljednjih godina tvojoj majci morao pomagati u svemu. Nisam mogao putovati, nisam mogao raditi stvari koje smo planirali. Ponekad sam bio umoran. Ponekad ljut.“
Nikola ga je prvi put čuo da tako govori o posljednjim godinama majčinog života.
„A poslije njene smrti počeo sam se pitati kako bi izgledao moj život da sam tog dana ušao u voz.“
Zato je jednom došao na stanicu.
Kupio istu kartu.
Htio je konačno otići do grada u kojem je nekada trebao započeti drugi život.
Nije mogao ući.
Sljedeće sedmice pokušao je ponovo.
I tako gotovo godinu dana.
„Zašto jednostavno ne otvoriš pismo?“
Branko je pogledao kovertu.
„Bojim se šta je napisala.“
Nikola se nasmiješio.
„Poznavao si mamu četrdeset sedam godina. Čega se tačno bojiš?“
Branko je konačno otvorio kovertu.
Unutra nije bilo dugo pismo.
Samo nekoliko rečenica:
„Ako ovo čitaš, vjerovatno se pitaš šta bi bilo da si tada ušao u voz. I ja sam se nekad pitala. Ali onda pogledam Nikolu, našu kuću i sve godine koje smo dobili. Ako želiš vidjeti taj grad, idi. Samo nemoj tamo tražiti život koji si propustio. Ti si svoj već živio sa mnom.“
Branko je dugo gledao papir.
Nikola nije ništa govorio.
Sljedećeg četvrtka ponovo su bili na stanici.
Branko je kupio kartu.
Ovog puta dvije.
U 16:20 voz je stigao.
„Ideš?“, pitao je Nikola.
Branko je zakoračio u vagon.
„Idem.“
Dva sata kasnije stigli su u grad o kojem je razmišljao skoro pola vijeka.
Nije tamo bilo ničega što ga je čekalo.
Prošetali su centrom, ručali i popili kafu.
Uveče su se vratili kući.
Dok su izlazili sa stanice, Nikola ga je pitao:
„I? Jesi li nešto propustio?“
Branko se nasmijao.
„Jesam. Ovaj grad sam mogao vidjeti prije 48 godina. Ali onda ne bih imao s kim da dođem danas.“