„GOSPOĐO, OVAJ ČOVJEK VEĆ 11 GODINA SVAKOG 3. SEPTEMBRA UPLAĆUJE 200 EURA NA VAŠ RAČUN. DANAS JE PRVI PUT TRAŽIO DA UPLATU ZAUSTAVIMO.“
Ivana je mislila da je bankarska službenica pogriješila.
„Kakvih 200 eura?“
„Uplata koja vam stiže jednom godišnje.“
Ivana je otvorila aplikaciju banke.
Nikada je nije primijetila. Na računu je imala desetine transakcija, a svake godine početkom septembra zaista se pojavljivalo 200 eura.
Pošiljalac je bio samo:
D. Ristić.
„Ko je taj čovjek?“
„To vam ne mogu reći. Ali danas je došao lično i ugasio trajni nalog.“
Ivana nije mogla prestati razmišljati o datumu.
3. septembar.
Taj dan joj je bio poznat.
Prije jedanaest godina, 3. septembra, otvorila je svoj prvi mali frizerski salon.
Tada je imala 26 godina, jedva dovoljno novca za dvije stolice i ogledalo.
Prvog dana nije imala nijednu mušteriju.
Pred zatvaranje je ušao stariji čovjek.
Tražio je najobičnije šišanje.
Dok ga je šišala, pričali su.
Rekao joj je da se zove Dragan i da je nekada imao malu obućarsku radnju.
Kada je završila, račun je bio 8 eura.
Dragan joj je pružio 100.
„Nemam da vam vratim.“
„Ne treba.“
Ivana je odbila.
Čovjek je tada ostavio novčanicu na stolu i rekao:
„Prvog dana mog posla jedan čovjek je uradio isto meni. Rekao je da mu vratim tako što jednog dana neću dozvoliti da neko drugi odustane.“
Ivana je uzela samo osam eura.
Ostatak mu je gurnula u džep.
Više ga nikada nije vidjela.
Sve do sada nije ni pomislila da bi D. Ristić mogao biti on.
Sljedećeg jutra otišla je u banku.
Nisu joj mogli dati adresu, ali službenica je pristala da Draganu proslijedi njenu poruku.
Napisala je:
„Ako ste čovjek koji se šišao kod mene 3. septembra prije jedanaest godina, dugujem vam razgovor.“
Odgovor je stigao dva dana kasnije.
Samo adresa.
Ivana je otišla.
Očekivala je kuću.
Pronašla je dom za stare.
Dragan je sjedio u dvorištu i odmah je prepoznao.
„Znao sam da će banka sve pokvariti.“
„Vi ste slali novac?“
„Jesam.“
„Zašto?“
Dragan joj je objasnio da se nakon prvog šišanja raspitao o salonu.
Saznao je da Ivana sama odgaja petogodišnjeg sina i da je za otvaranje salona potrošila gotovo svu ušteđevinu.
Nije želio da joj daje milostinju.
Zato je preko banke svake godine slao 200 eura.
„Ali zašto baš jednom godišnje?“
„Da ti ne promijenim život. Samo da ti jednom godišnje bude malo lakši.“
Ivana nije znala šta da kaže.
„Zašto ste sada prestali?“
Dragan je pogledao prema zgradi doma.
„Više nemam od čega.“
Prodao je obućarsku radnju nekoliko godina ranije. Nakon smrti supruge živio je sam, a nedavno se preselio u dom.
Ušteđevina mu je bila gotovo potrošena.
„Zato ste došli da ugasite uplatu?“
„Da. Nisam želio da sljedeće godine banka pokuša skinuti novac kojeg nema.“
Ivana je osjetila knedlu u grlu.
„Poslali ste mi 2.200 eura.“
„Ako si brojala, onda sam pogriješio.“
„Kako?“
„Poklon koji stalno brojiš postane dug.“
Ivana mu je rekla da želi vratiti novac.
Dragan se naljutio.
„Ako mi vratiš jedan euro, neću više razgovarati s tobom.“
Onda ju je pitao nešto drugo.
„Je li salon još otvoren?“
Ivana se nasmijala.
Nije više imala mali salon sa dvije stolice.
Danas je zapošljavala šest ljudi.
Otvorila je i drugi lokal.
„Onda je novac dobro potrošen.“
Prije odlaska Ivana je primijetila da su Draganu cipele izlizane.
Sjetila se njegove stare obućarske radnje.
Nekoliko dana kasnije vratila se sa novim cipelama.
Dragan ih nije htio uzeti.
„Rekli ste da vam ne vraćam novac. Niste ništa rekli za cipele.“
Nasmijao se i prihvatio ih.
Ali Ivana tu nije stala.
Svake godine 3. septembra počela je odvajati 200 eura.
Ne za Dragana.
U svom salonu postavila je malu kutiju. Novac iz nje koristili su za besplatna šišanja ljudima iz lokalnog prihvatilišta i ženama koje su tražile posao, a nisu mogle priuštiti odlazak frizeru.
Kada je Draganu ispričala šta radi, samo je pitao:
„Zašto baš 200?“
Ivana se nasmijala.
„Da nikome ne promijenim život. Samo da mu taj dan bude malo lakši.“
Dragan je spustio pogled i nasmiješio se.
Jedanaest godina slao joj je novac bez potpisa i bez zahvalnosti. Tek kada je prestao, Ivana je shvatila da joj nije ostavio dug koji treba vratiti — nego običaj koji treba nastaviti.