„GOSPODINE, VEĆ TRI MJESECA NEKO SVAKOG JUTRA OSTAVLJA SVJEŽ RUČAK ISPRED VRATA VAŠE RADIONICE. DANAS SMO VIDJELI KO JE.“
Miloš je spustio alat i pogledao komšiju koji je upravo ušao u njegovu automehaničarsku radionicu.
„Kako misliš, vidjeli ste ko je?“
Ručak je zaista pronalazio gotovo svakog jutra.
Mala plastična posuda, uredno zapakovana u kesu.
Nekad pasulj, nekad punjene paprike, nekad komad pite.
Nikada nikakva poruka.
Miloš je prvo mislio da neko griješi adresu. Poslije nekoliko dana počeo je ostavljati novac ispred vrata.
Niko ga nije uzimao.
„Žena je“, rekao je komšija. „Starija. Dođe oko pola šest, ostavi kesu i odmah ode.“
„Poznaješ je?“
„Ne. Ali jutros sam je fotografisao.“
Pokazao mu je telefon.
Miloš je nekoliko sekundi gledao fotografiju.
Ženu nije prepoznao.
Ali prepoznao je nešto drugo.
Crvenu metalnu kutiju koju je nosila u ruci.
Istu takvu kutiju nije vidio skoro dvadeset pet godina.
„Gdje je otišla?“
„Prema pijaci.“
Miloš je skinuo radno odijelo i krenuo za njom.
Pronašao ju je kod tezge sa povrćem.
„Izvinite.“
Žena se okrenula.
„Vi meni ostavljate hranu?“
Nije odgovorila.
Samo ga je pogledala, uzela kesu i krenula dalje.
„Molim vas, samo mi recite zašto.“
Zastala je.
„Zato što sam obećala.“
„Kome?“
Žena je spustila pogled na crvenu kutiju.
„Vašem ocu.“
Miloš se ukočio.
Njegov otac Željko umro je prije devet godina.
„Odakle ste poznavali mog oca?“
„Nisam ga poznavala dugo. Samo jednu zimu.“
Zvala se Nada.
Prije dvadeset pet godina radila je u fabrici koja je iznenada zatvorena. Ostala je bez plate, sa dvoje male djece i mužem koji je već mjesecima bio bolestan.
Jednog ledenog jutra automobil joj se pokvario.
Nije imala novca za popravku.
Željko je tada držao istu radionicu koju je danas vodio Miloš.
Popravio joj je automobil.
Kada ga je pitala koliko duguje, rekao je:
„Donesite ručak kad budete mogli.“
Nada mu je nekoliko dana kasnije donijela hranu u crvenoj metalnoj kutiji.
„I to je sve?“, pitao je Miloš.
„Nije.“
Željko joj je nakon toga pronašao privremeni posao kod svog prijatelja.
Nikada nije rekao da je on to sredio.
Nada je saznala tek godinama kasnije.
„Ali kakve to veze ima sa mnom?“
Žena ga je pogledala.
„Prije tri mjeseca čula sam da ste zatvorili pola radionice i otpustili radnika.“
Milošu je bilo neprijatno.
Posao mu je posljednjih mjeseci išao loše.
Razmišljao je čak da potpuno zatvori radionicu.
„Mislili ste da nemam šta da jedem?“
Nada se nasmijala.
„Ne. Znala sam da imate.“
„Pa zašto ručak?“
„Zato što mi je vaš otac rekao nešto što nikada nisam zaboravila.“
Otvorila je crvenu kutiju.
Na unutrašnjoj strani poklopca bilo je nešto izgrebano.
Miloš je prišao bliže.
Prepoznao je očev rukopis.
„Kad čovjeku ne možeš riješiti problem, barem mu olakšaj jedan dan.“
Miloš je nekoliko trenutaka ćutao.
„Otac je ovo napisao?“
„Onog dana kada mi je popravio automobil.“
Nada je čuvala kutiju sve te godine.
Kada je čula da Željkov sin prolazi kroz težak period, odlučila je uraditi ono što je nekada njegov otac uradio za nju.
„Ali zašto se niste predstavili?“
„Jer ni vaš otac nije tražio zahvalnost.“
Miloš joj je rekao da više ne donosi ručkove.
Nada se naljutila.
„Ako vam smetaju, daću ih nekome drugom.“
„Niste me razumjeli. Od sjutra ručamo zajedno.“
Tako je i bilo.
Nada je nekoliko puta sedmično dolazila u radionicu.
Ali priča se tu nije završila.
Jednog dana spomenula je da njen sin vodi firmu sa više od trideset službenih vozila.
„Stalno traže dobrog majstora.“
Miloš se nasmijao.
„Nemojte mi reći da ćete sada i posao da mi sređujete.“
„Neću.“
Sljedećeg jutra pred radionicu je stiglo pet kombija.
Nadin sin nije znao cijelu priču.
Samo je čuo da je Miloš dobar majstor.
Dogovorili su održavanje svih vozila.
Za nekoliko mjeseci radionica je ponovo radila punim kapacitetom.
Miloš je vratio starog radnika i zaposlio još jednog.
A crvena kutija ostala je kod njega.
Nada mu ju je poklonila.
Godinu dana kasnije u radionicu je došao mladić kojem se automobil pokvario na putu za razgovor za posao.
Nije imao dovoljno novca za popravku.
Miloš mu je dao ključeve.
„Plati kad budeš mogao.“
Mladić je zbunjeno pitao:
„A ako ne budem mogao?“
Miloš je pokazao prema crvenoj kutiji na polici.
„Onda jednog dana olakšaj nekome drugi problem. Tako se kod nas plaća dug.“