„MOJ OTAC JE SVAKOG MJESECA PLAĆAO RAČUN ZA TELEFON ŽENI KOJU NIKO IZ PORODICE NIJE POZNAVAO. POSLIJE NJEGOVE SMRTI OTKAZALA SAM BROJ. ISTE VEČERI TELEFON MI JE ZAZVONIO.“
Poslije očeve smrti otkrila sam da je godinama plaćao telefon nepoznatoj ženi.
Broj je glasio na ime Danica.
Pomislila sam da je to neki stari dug i ugasila pretplatu.
Iste večeri zazvonio je moj telefon.
Nepoznata žena je pitala:
„Vi ste Draganova kćerka?“
„Jesam.“
Nastala je tišina.
A onda je rekla:
„Molim vas, vratite broj. Vaš otac ga nije plaćao zbog mene.“
„Nego zbog koga?“
Žena je nekoliko sekundi ćutala.
„Zbog mog sina.“
Dogovorile smo se da se sljedećeg jutra nađemo u kafiću.
Danica je imala oko sedamdeset godina.
Došla je sama i na sto stavila stari telefon.
„Ovaj broj vaš otac plaća skoro devet godina.“
„Zašto?“
Priča je počela na autobuskoj stanici.
Moj otac Dragan vraćao se kući kada je ugledao mladića kako sjedi na klupi i plače.
Zvao se Aleksa.
Imao je sedamnaest godina.
Posvađao se sa majkom, izašao iz kuće i potrošio posljednji novac.
Telefon mu se ugasio.
Trebao je samo jedan poziv.
Otac mu je dao svoj telefon.
Aleksa je nazvao Danicu.
To je moglo biti sve.
Jedan poziv između dvojice nepoznatih ljudi.
Ali nekoliko mjeseci kasnije ponovo su se sreli.
Aleksa je radio u prodavnici blizu očeve kuće.
Počeli su razgovarati.
Otac je saznao da je dječak napustio školu i da kod kuće jedva sastavljaju kraj s krajem.
Nagovorio ga je da završi školu vanredno.
„A telefon?“
Danica je spustila pogled.
Kada je Aleksa počeo ponovo učiti, trebao mu je internet.
Nisu mogli plaćati pretplatu.
Otac je uzeo jedan jeftin paket na svoje ime.
„Samo dok ne završiš školu“, rekao mu je.
Aleksa je završio.
Ali otac nije prestao plaćati.
Kasnije je Aleksa pronašao posao u drugom gradu.
Broj je ostavio majci.
Danica ga je koristila da razgovara sa sinom.
„Pa zašto ga Aleksa nije preuzeo?“
Tada je Danica počela plakati.
Aleksa je poginuo prije četiri godine.
Saobraćajna nesreća.
Otac je došao na sahranu.
Poslije je rekao Danici:
„Broj ostaje.“
„Ali zašto?“
„Jer je to broj na koji vas je prvi put nazvao kada je mislio da nema kome drugom.“
Od tada je svakog mjeseca plaćao pretplatu.
„Moj otac vam je četiri godine plaćao telefon nakon Aleksine smrti?“
„Da.“
„Zašto mi nikada ništa nije rekao?“
Danica se tu prvi put nasmijala.
„Pitala sam ga isto.“
„Šta je rekao?“
„Da bi ga njegova kćerka natjerala da uzme jeftiniji paket.“
Počela sam se smijati.
To je definitivno zvučalo kao moj otac.
Ali broj sam već ugasila.
Nazvala sam operatera.
Srećom, još se mogao vratiti.
Prebacila sam ga na Danicu.
„Od sada ćete ga vi plaćati“, rekla sam.
Odmah je pristala.
Mislila sam da je time sve završeno.
Tri mjeseca kasnije stigla mi je poruka sa tog broja.
Bila je fotografija Danice sa bebom u naručju.
Ispod je pisalo:
„Upoznajte Aleksu.“
Nisam razumjela.
Nazvala sam je.
Aleksina starija sestra dobila je sina.
Dala mu je ime po pokojnom ujaku.
„Zašto ovo šaljete meni?“
„Jer bi Dragan želio vidjeti.“
Zaćutala sam.
Danica je nastavila:
„A pošto ne mogu poslati njemu, šaljem vama.“
Od tada se povremeno čujemo.
Prije nekoliko sedmica stigla je još jedna fotografija.
Mali Aleksa držao je telefon i nasumično pritiskao ekran.
Danica je napisala:
„Izgleda da će uskoro početi praviti račun.“
Odgovorila sam:
„Samo mu nemojte pričati za mog oca. Još će i on očekivati da mu neko drugi plaća telefon devet godina.“