„MOJ SIN JE SVAKOG ČETVRTKA OSTAVLJAO SVOJE PATIKE ISPRED SPORTске DVORANE I VRAĆAO SE KUĆI U STARIM. MISLILA SAM DA IH NEKOME POZAJMLJUJE. ONDA JE JEDNOG ČETVRTKA DOŠAO KUĆI BOS.“
Moj sin je svakog četvrtka ostavljao svoje patike ispred sportske dvorane.
Kući bi se vraćao u nekim starim.
Jednog četvrtka vratio se bos.
„Gdje su ti patike?“
Pokušao je izbjeći odgovor.
Sjutradan sam otišla do dvorane.
Trener me je prepoznao i rekao:
„Vi ste Davidova majka? Onda biste trebali znati za dječaka koji već godinu dana misli da mu patike poklanja klub.“
—
Dječak se zvao Andrej.
Imao je četrnaest godina i trenirao košarku u istoj dvorani kao moj sin David.
Njegovu porodicu nisam poznavala.
„Kakve veze David ima s njegovim patikama?“, pitala sam.
Trener me odveo do svlačionice.
Na jednoj polici stajala je kartonska kutija.
Na njoj je flomasterom pisalo:
OPREMA KLUBA — UZMI ŠTA TI TREBA.
„To je David napravio.“
Sve je počelo godinu dana ranije.
David je primijetio da Andrej uvijek trenira u istim, potpuno pohabanim patikama.
Jednog dana đon mu se odlijepio usred treninga.
Ostali dječaci su se smijali.
Andrej je samo uzeo traku, zalijepio patiku i nastavio igrati.
Poslije treninga David ga je pitao zašto ne kupi nove.
„Kupiću.“
„Kad?“
„Kad budem mogao.“
David je kasnije od trenera saznao da Andrej živi sa majkom i dvije mlađe sestre.
Nisu imali mnogo.
I tu je moj sin napravio problem.
Njih dvojica su nosili skoro isti broj.
David je imao dva para patika.
Sljedećeg četvrtka ostavio je bolji par u kutiji.
Trener je Andreju rekao da je klub dobio polovnu opremu.
Andrej ih je uzeo.
„Zašto mu jednostavno nije rekao da su njegove?“
Trener se nasmijao.
„Pokušao sam isto da ga pitam.“
David mu je odgovorio:
„Jer ih onda neće uzeti.“
Bio je u pravu.
Ali ubrzo su i drugi dječaci primijetili kutiju.
Jedan je donio dres koji mu je postao mali.
Drugi šorc.
Treći skoro nove kopačke svog brata.
Roditelji su počeli ostavljati stvari.
Kutija je postala puna.
A niko nije znao ko ju je započeo.
„Dobro, ali zašto se David vraćao u drugim patikama?“
Trener se nasmijao.
Moj sin je svakog četvrtka pregledao kutiju.
Ako bi našao bolje patike od onih koje je neko dijete nosilo, ostavio bi svoje i kući obuo najgore iz kutije.
Onda bih ja vidjela stare patike i kupila mu nove.
„Znači varao je mene?“
„Prilično uspješno.“
Sad mi je bilo jasno zašto smo te godine kupili nenormalan broj patika.
„A zašto je posljednji put došao bos?“
Trener je počeo da se smije.
„Jer je pretjerao.“
Tog dana u klub je prvi put došao dječak koji nije imao patike za dvoranu.
David mu je dao svoje.
U kutiji nije ostao nijedan par njegovog broja.
Pa je krenuo kući bos.
Kada sam ga tog popodneva suočila s tim, očekivala sam da će se pravdati.
Samo je rekao:
„Pa imao sam čarape.“
„Davide, hodao si skoro kilometar.“
„Nije bilo hladno.“
Nisam znala da li da ga zagrlim ili izgrdim.
Na kraju sam uradila oboje.
Naredne sedmice otišla sam u dvoranu sa četiri para patika koje su David i njegov otac odavno prerasli.
Trener je pokazao prema kutiji.
„Tamo.“
Kada sam prišla, vidjela sam da više nije jedna.
Bile su tri.
Na jednoj patike.
Na drugoj dresovi.
Na trećoj trenerke i jakne.
Godinu dana kasnije Andrej je i dalje trenirao.
Ali sada je radio vikendom.
Jednog četvrtka došao je sa potpuno novim košarkaškim patikama.
Nisu bile za njega.
Spustio ih je u kutiju.
David ga je vidio.
„Šta radiš?“
Andrej je slegnuo ramenima.
„Male su mi.“
David je pogledao broj.
„Nisu.“
Andrej se nasmijao.
Tada je David shvatio.
Andrej je odavno saznao odakle su stigle njegove prve patike.
„Koliko dugo znaš?“
„Skoro godinu.“
„Zašto ništa nisi rekao?“
Andrej ga je potapšao po ramenu.
„Jer sam čekao da dođe red na mene da nekome slažem da su mi patike male.“
Danas ta kutija još uvijek stoji u dvorani.
Samo je iznad nje trener dodao novu cedulju:
„UZMI AKO TI TREBA. OSTAVI AKO TI NE TREBA.“
A David?
Više ne dolazi kući bos.
Barem ne često.
Jer sam mu jasno rekla:
pomagati drugima može koliko želi — ali moje kupovanje petog para patika u istoj godini je završeno.