„NE MOGU VAM DATI KLJUČ OD SOBE. GOSPODIN KOJI JE UNUTRA IZRIČITO JE REKAO DA VAS NE PUŠTAMO.“
Marina je zbunjeno pogledala recepcionera. Došla je u mali hotel na moru jer joj je muž Dejan rekao da je tamo na poslovnom sastanku i zamolio je da mu donese fasciklu koju je zaboravio kod kuće.
„Ali ja sam njegova supruga.“
Recepcioner je spustio glas.
„Znam. Upravo zato mi je čudno.“
Marina je osjetila kako joj se stomak steže.
Dejan je posljednjih mjeseci često putovao. Nikada nije sumnjala u njega, ali sada joj je kroz glavu prošlo sve ono što je ranije ignorisala: kasni pozivi, zaključan telefon, iznenadna putovanja.
„Recite mu samo da sam ovdje.“
Recepcioner je pozvao sobu 306.
Niko se nije javio.
Marina je već krenula prema liftu kada su se vrata otvorila.
Iz njega je izašla djevojčica od možda dvanaest godina.
U rukama je držala kesu iz apoteke.
Kada je ugledala Marinu, zastala je.
„Vi ste Marina?“
„Jesam. Odakle ti znaš moje ime?“
Djevojčica je problijedjela.
„Dejan mi je rekao da, ako vas vidim, kažem da odmah odete kući.“
Marina više nije slušala recepcionera.
Popela se na treći sprat i pokucala na 306.
Dejan je otvorio vrata.
Bio je potpuno obučen, ali izgledao je kao da nije spavao cijelu noć.
„Rekao sam ti da ne dolaziš.“
„Ko je djevojčica?“
Dejan je pogledao niz hodnik.
„Nije ono što misliš.“
„Onda mi objasni.“
Umjesto odgovora, otvorio je vrata.
U sobi nije bila druga žena.
Na krevetu je sjedio stariji muškarac priključen na mali aparat za kiseonik.
Marina ga nikada ranije nije vidjela.
Muškarac ju je pogledao i tiho rekao:
„Znači, ipak joj nisi rekao.“
Dejan je sjeo.
„Marina, ovo je moj otac.“
Gotovo se nasmijala od nevjerice.
Dejan joj je dvadeset godina govorio da mu je otac umro dok je bio dijete.
Starac se zvao Branko.
Nije bio mrtav.
Napustio je porodicu kada je Dejan imao devet godina. Godinama se nije javljao, a Dejanova majka je sinu govorila da zaboravi da postoji.
Kada je upoznao Marinu, bilo mu je lakše reći da je otac umro nego objašnjavati cijelu priču.
„A djevojčica?“
„Moja polusestra“, odgovorio je Dejan.
Branko je nakon mnogo godina osnovao drugu porodicu. Djevojčica, Lena, bila je njegovo najmlađe dijete.
Prije tri mjeseca Dejan je dobio poziv od nje.
Branko je bio teško bolestan i želio ga je vidjeti.
Dejan je prvo odbio.
Onda je ipak došao.
Jednom.
Pa drugi put.
Zato su počela „poslovna putovanja“.
„Zašto mi nisi rekao?“
„Jer nisam znao hoću li mu oprostiti. Nisam čak znao želim li da znaš da je živ.“
Branko nije pokušavao da se opravda.
Rekao je samo:
„Bio sam loš otac. Ne očekujem da me jedna bolest pretvori u dobrog.“
Tada je Lena iz džepa izvadila presavijeni papir i pružila Marini.
Bio je to školski sastav pod naslovom „Moj brat“.
Pisala je o Dejanu.
O čovjeku kojeg je upoznala tek prije nekoliko mjeseci i koji joj je svake sedmice donosio knjige, pomagao sa matematikom i obećao da neće nestati iz njenog života kada njihovog oca više ne bude.
Marina je pogledala muža.
Tada je shvatila.
Dejan nije dolazio samo zbog oca.
Dolazio je zbog djevojčice.
Branko je preminuo nekoliko mjeseci kasnije.
Dejan mu nikada nije rekao da mu je oprostio.
Kaže da još nije siguran ni da jeste.
Ali Leni je održao obećanje.
Danas dolazi kod njih gotovo svakog vikenda. Marina joj je napravila posebnu sobu, a njihova djeca je više ne predstavljaju kao „tatinu polusestru“.
Za njih je jednostavno tetka Lena.
Jedne večeri Marina je pitala Dejana zašto joj je tog dana zabranio da uđe u hotelsku sobu.
Odgovorio je:
„Bojao sam se da ćeš, kad saznaš da sam ti dvadeset godina lagao da mi je otac mrtav, pomisliti da više ne znaš ko sam.“
Marina ga je pogledala i rekla:
„Nisam tog dana saznala samo ko ti je otac. Saznala sam kakav si ti odlučio da budeš brat.“