„GOSPODINE, VEĆ TREĆI PUT OVE SEDMICE NEKO PLAĆA VAŠU KUPOVINU PRIJE NEGO ŠTO DOĐETE NA KASU.“
Petar je zbunjeno pogledao kasirku.
Imao je 67 godina i skoro svakog jutra kupovao iste stvari: hljeb, mlijeko, novine i ponešto za ručak.
Prvi put je mislio da je greška.
Drugi put se nasmijao i rekao da očigledno ima tajnog obožavaoca.
Treći put više mu nije bilo smiješno.
„Ko plaća?“
Kasirka je pokazala prema izlazu.
„Žena sa crvenim šalom. Uđe prije vas, ostavi novac i kaže da će pokriti vaš račun.“
Petar je istrčao napolje.
Na parkingu nije bilo nikoga sa crvenim šalom.
Sljedećeg jutra došao je pola sata ranije.
Sakriven iza police sa pićem, čekao je.
U 8:10 ušla je žena od četrdesetak godina.
Crveni šal.
Prišla je kasi, pružila novac i tiho rekla:
„Kao i obično.“
Petar je izašao pred nju.
„Ovog puta nećete pobjeći.“
Žena se ukočila.
„Zašto mi plaćate račune?“
Nekoliko sekundi ga je samo gledala.
„Vi mene stvarno ne prepoznajete?“
Petar je odmahnuo glavom.
„Zovem se Ivana.“
Ime mu ništa nije značilo.
Žena je otvorila telefon i pokazala mu staru fotografiju.
Na njoj je bio Petar, skoro trideset godina mlađi, ispred male pekare koju je nekada držao sa suprugom.
Pored njega stajala je djevojčica.
„To sam ja.“
Petar se zagledao u fotografiju.
Polako se počeo prisjećati.
Ivana je kao dijete živjela nekoliko ulica od njegove pekare. Njena majka ostala je sama sa troje djece i često nije imala dovoljno novca.
Ivana je svako jutro prolazila pored pekare na putu do škole.
„Vi ste znali da nemam za užinu“, rekla je.
Petar se nasmiješio.
„Davao sam ti kiflu.“
„Ne. Vi ste mi je prodavali.“
Petar se zbunio.
Ivana je objasnila.
Nikada joj nije davao hranu besplatno.
Svako jutro tražio bi od nje jednu malu stvar: kamenčić, nacrtano srce, list sa drveta ili komadić papira na kojem bi napisala nešto lijepo.
„Govorili ste mi da je to cijena.“
Petar se počeo smijati.
„Nisam želio da se osjećaš kao da prosiš.“
Ivani su zasuzile oči.
„Upravo zato sam vas tražila.“
Poslije osnovne škole njena porodica se odselila.
Godine su prošle.
Ivana je završila fakultet, otvorila malu računovodstvenu firmu i dobila dvoje djece.
Prije nekoliko mjeseci vratila se u kraj zbog posla.
Pekare više nije bilo.
Slučajno je jednog jutra ugledala Petra u prodavnici.
Primijetila je da pažljivo broji sitniš prije nego što je stavio nekoliko stvari na kasu.
„Pomislila sam da je došao moj red.“
Petar se odmah namrštio.
„Meni ne treba milostinja.“
Ivana se nasmiješila.
„Nije milostinja.“
Iz torbe je izvadila malu kutiju.
Unutra su bili osušeni listovi, kamenčići, dječiji crteži i desetine presavijenih papirića.
Petar nije mogao vjerovati.
„Sačuvala si ovo?“
„Mama je čuvala. Poslije sam nastavila ja.“
Na jednom papiriću dječijim rukopisom pisalo je:
„Danas ću jednog dana imati svoju kancelariju.“
Ivana se nasmijala.
„Taj je vrijedio jednu kiflu sa sirom.“
Petar je spustio pogled.
Nakon smrti supruge zatvorio je pekaru. Penzija mu nije bila velika, ali nije želio ničiju pomoć.
Zato mu Ivana nikada nije prišla direktno.
Znala je da bi odbio.
„Koliko sam vam dužna za sve one doručke?“, pitala je.
„Ništa.“
„Onda smo u problemu. Jer ni vi meni više ništa ne dugujete u ovoj prodavnici.“
Petar je ipak insistirao da prestane plaćati njegove račune.
Napravili su drugačiji dogovor.
Ivana je imala kancelariju sa deset zaposlenih i svako jutro im je naručivala doručak.
Petar je još uvijek znao praviti peciva bolje od većine pekara.
Nekoliko sedmica kasnije počeo je dva jutra sedmično pomagati u maloj pekari njenog prijatelja i pripremati doručak za Ivaninu firmu.
Nije mu trebalo mnogo novca.
Trebalo mu je nešto zbog čega će ponovo ustajati rano.
Jednog jutra Ivana je došla po narudžbu.
Na kutiji je pronašla račun.
Umjesto cijene pisalo je:
„NAPLAĆENO PRIJE 30 GODINA — JEDNIM KAMENČIĆEM I NACRTANIM SRCEM.“
Ivana je pogledala Petra.
„Ovo vam baš nije dobro knjigovodstvo.“
Petar se nasmijao.
„Možda nije. Ali meni je uvijek bilo dovoljno.“