„MAMA, ZAŠTO OVA ŽENA SVAKOG DANA STOJI ISPRED NAŠE KUĆE I ZAPISUJE KADA TATA ODLAZI?“
Jelena je spustila šolju i pogledala kroz prozor.
Preko puta ulice stajala je žena u sivom kaputu. U rukama je držala malu svesku.
Čim je primijetila Jelenu na prozoru, okrenula se i otišla.
„Koliko dugo je viđaš?“, pitala je sina.
„Možda dvije sedmice.“
Jelena je osjetila nelagodu.
Njen muž Saša svakog jutra izlazio je u 6:40 i vraćao se oko pet. Radio je kao vozač u jednoj privatnoj firmi već sedam godina.
Te večeri Jelena mu je pomenula nepoznatu ženu.
Saša je zastao usred večere.
„Kako izgleda?“
Kada ju je opisala, spustio je viljušku.
„Ako je ponovo vidiš, nemoj joj prilaziti.“
„Poznaješ je?“
„Ne.“
Prebrzo je odgovorio.
Sljedećeg jutra Saša je otišao na posao.
U 6:45 žena se ponovo pojavila.
Ovog puta Jelena je izašla.
„Izvinite!“
Žena je krenula dalje.
Jelena ju je sustigla.
„Već dvije sedmice stojite ispred moje kuće. Hoću da znam zašto.“
Žena se okrenula.
Imala je možda pedesetak godina.
„Vaš muž vam nije rekao?“
„Šta?“
Žena je otvorila svesku.
Na nekoliko stranica bili su zapisani datumi i vremena.
6:40.
6:42.
6:38.
Gotovo svakog jutra.
„Pratim samo kada odlazi.“
„Zašto?“
Žena je pogledala prema kući.
„Zato što pokušavam dokazati da vaš muž nije čovjek za kojeg ga svi smatraju.“
Jelena je odmah pozvala Sašu.
Nije se javio.
Kada je nazvala firmu, sekretarica joj je rekla nešto još čudnije.
„Saša danas nije na poslu.“
„Kako nije? Otišao je jutros.“
„Gospođo, Saša već tri mjeseca radi samo popodnevnu smjenu. Dolazi u dva.“
Jelena je prekinula poziv.
Svako jutro tri mjeseca njen muž izlazio je iz kuće skoro sedam sati prije početka smjene.
„Gdje ide?“, pitala je ženu.
„Dođite sjutra sa mnom.“
Jelena nije čekala sjutra.
Sjela je u automobil i otišla do firme.
Sašin automobil nije bio tamo.
Nazvala ga je ponovo.
Ovog puta se javio.
„Na poslu sam. Ne mogu pričati.“
„Stojim ispred tvoje firme.“
Tišina.
„Jelena, objasniću.“
„Gdje si?“
Nije odgovorio.
Nepoznata žena uzela joj je telefon.
„Recite joj.“
Sa druge strane začuo se Sašin glas:
„Marija, rekao sam ti da ne miješaš moju porodicu.“
Tada je Jelena prvi put saznala njeno ime.
Marija joj je objasnila da radi u prihvatilištu za beskućnike.
Prije tri mjeseca Saša je tokom jutarnje vožnje pronašao starijeg čovjeka kako spava na autobuskoj stanici.
Prepoznao ga je.
Zvao se Petar.
Nekada je bio Sašin nastavnik.
Kada je Saša imao šesnaest godina, otac mu je iznenada preminuo. Porodica je ostala gotovo bez prihoda i Saša je namjeravao napustiti školu.
Petar mu je mjesecima krišom plaćao užinu, knjige i autobusku kartu.
Nikada nije tražio da mu vrati.
Decenijama kasnije Saša ga je pronašao bez doma.
Svako jutro prije posla vozio ga je na doručak, pomagao mu oko dokumenata i pokušavao pronaći smještaj.
„Zašto ga onda pratite?“, pitala je Jelena.
Marija je uzdahnula.
„Zato što Saša radi nešto što ne smije.“
Petru je konačno pronađen mali stan, ali nije imao dovoljno novca za depozit.
Saša je odlučio prodati svoj automobil.
Marija je pokušavala da ga odgovori.
„Rekla sam mu da postoje drugi načini. Zato sam dolazila. Htjela sam razgovarati s njim prije nego što napravi glupost.“
Jelena nije znala da li da bude ljuta ili ponosna.
„A zašto je sve krio od mene?“
Saša joj je to objasnio tek uveče.
„Jer znam šta bi rekla.“
„Šta?“
„Da ćemo zajedno pronaći novac.“
Jelena ga je pogledala.
„I bila bih u pravu.“
Automobil nisu prodali.
Jelena je razgovarala sa nekoliko prijatelja, Marija je pronašla program pomoći, a Sašina firma dodala je ostatak novca.
Petar se uselio dvije sedmice kasnije.
Kada je Saša prvi put došao u njegov mali stan, na stolu je ugledao staru fotografiju školskog razreda.
Na njoj je bio šesnaestogodišnji Saša.
„Još je čuvate?“
Petar se nasmijao.
„Naravno. Ti si bio jedini učenik koji mi je jednom obećao da će mi vratiti novac za autobus.“
Saša se nasmijao.
„Izgleda da sam malo zakasnio.“
Petar je odmahnuo glavom.
„Nisi mi vratio novac, Saša. Vratio si mi uslugu onda kada mi je najviše trebala.“