„GOSPOĐO, VAŠ SIN VEĆ TRI MJESECA SVAKOG PONEDJELJKA DOLAZI KOD NAS I OSTAVLJA PO 50 EURA. DANAS SMO ODLUČILI DA VAS POZOVEMO.“
Vesna je pogledala telefon, uvjerena da je riječ o prevari.
„Odakle zovete?“
„Iz jedne auto-škole.“
Njen sin Luka imao je devetnaest godina i već je položio vozački ispit. Nije imao nikakvog razloga da ide tamo.
„Šta on plaća?“
Žena je zastala.
„Ništa. Samo ostavi novac i kaže da ga stavimo u kovertu.“
Vesna je te večeri čekala da se Luka vrati.
Nije ga odmah pitala.
Znala je da posljednjih mjeseci radi vikendom u skladištu. Govorio joj je da štedi za polovan automobil.
Sljedećeg ponedjeljka pratila ga je.
Luka je ušao u auto-školu, prišao pultu i izvadio 50 eura.
„Kao i prošli put.“
Vesna je tada ušla.
„Za šta daješ taj novac?“
Luka se okrenuo i problijedio.
„Mama?“
Radnica je iz ladice izvadila debelu kovertu.
Na njoj je pisalo samo:
ZA AMIRA.
„Ko je Amir?“
Luka je dugo ćutao.
„Momak iz mog razreda.“
Vesna se sjetila imena. Amir je išao sa Lukom u srednju školu, ali nikada nisu bili posebno bliski.
„Kakve on veze ima sa auto-školom?“
Luka je sjeo.
Prije godinu dana, dok su još bili maturanti, Luka se vraćao kući poslije proslave.
Popio je nekoliko piva.
Iako nije imao dozvolu, prihvatio je ključeve automobila jednog prijatelja.
„Vozio si?“
Luka je spustio pogled.
„Pokušao sam.“
Amir ga je vidio kako ulazi u automobil.
Prišao mu je, izvukao ključeve iz brave i odbio da mu ih vrati.
Posvađali su se pred svima.
Luka ga je čak odgurnuo i izvrijeđao.
Na kraju je Amir uzeo ključeve i otišao.
„Nikad mi ovo nisi rekao.“
„Bilo me sramota.“
Nekoliko dana kasnije Luka je saznao da je iste noći, samo pola sata nakon proslave, na putu kojim je namjeravao voziti bila teška saobraćajna nesreća.
„Ne znam da li bih ja napravio nesreću“, rekao je. „Ali znam da nisam imao šta tražiti za volanom.“
Vesna je pogledala kovertu.
„A novac?“
Amir je želio položiti vozački ispit i zaposliti se kao dostavljač.
Ali njegov otac je ostao bez posla, pa je odustao od auto-škole.
Luka je slučajno saznao.
Od tada je svakog ponedjeljka donosio dio zarade.
„Zašto mu jednostavno ne daš novac?“
„Ne bi ga uzeo.“
Dogovorio se sa vlasnikom auto-škole da mu, kada skupi dovoljno, kažu da je dobio besplatnu obuku kroz promotivnu akciju.
Radnica je tada pogledala Vesnu.
„Zato smo vas pozvali. Danas je skupio cijeli iznos.“
U koverti je bilo dovoljno za kompletnu obuku i ispit.
„Ali imamo problem“, dodala je.
Amir je tog jutra došao da se raspita o cijeni.
Radnica mu je rekla da je obuka već plaćena.
Nije povjerovao u priču o nagradnoj akciji.
„Tražio je da mu kažemo ko je platio.“
„Jeste li mu rekli?“, pitao je Luka.
Nije stigla odgovoriti.
Vrata su se otvorila.
Amir je ušao.
Pogledao je Luku, zatim Vesnu i kovertu na stolu.
„Znao sam.“
Luka je ustao.
„Slušaj, samo sam htio—“
Amir ga je prekinuo.
„Vrati novac.“
„Neću.“
„Nisam ti pomogao zbog para.“
„Znam.“
„Onda zašto ovo radiš?“
Luka je nekoliko trenutaka ćutao.
„Zato što sam te one večeri nazvao kukavicom jer nisi htio da mi vratiš ključeve. A zapravo si jedini imao hrabrosti da me zaustaviš.“
Amir je spustio pogled.
Nije prihvatio novac.
Barem ne na način na koji je Luka planirao.
Dogovorili su se drugačije.
Luka će mu pozajmiti novac za auto-školu, a Amir će ga vratiti kada se zaposli.
Tri mjeseca kasnije Amir je položio.
Prva osoba kojoj je poslao fotografiju vozačke dozvole bio je Luka.
Ispod nje je napisao:
„Sad konačno smijem da tražim ključeve.“
Luka mu je odgovorio:
„Samo nemoj opet moje da uzimaš.“
Vesna je kasnije priznala da joj je bilo teško čuti šta je njen sin skoro uradio one večeri.
Ali jedna stvar joj je ostala važnija.
Luka nije mogao promijeniti svoju glupost iz prošlosti.
Mogao je samo odlučiti kakav će čovjek biti poslije nje.