„KAD SAM DOŠLA NA POSAO, NA MOM STOLU JE SJEDILA NEPOZNATA ŽENA. POGLEDAla ME JE I REKLA: ‘VI STE NOVA?’ ODGOVORILA SAM: ‘RADIM OVDJE VEĆ DEVET GODINA.’ TADA JE IZVADILA UGOVOR — NA NJEMU JE BILO MOJE IME, ALI NJENA FOTOGRAFIJA.“
Maja je prvo pomislila da je riječ o nekoj neslanoj šali kolega.
Radila je u maloj računovodstvenoj firmi skoro devet godina. Svakog jutra dolazila je među prvima, ostavljala torbu pored istog stola i uključivala isti računar.
Ali tog ponedjeljka za njenim stolom sjedila je žena koju nikada nije vidjela.
„Izvinite, ovo je moje mjesto.“
Žena se zbunila.
„Vaše?“
„Da.“
„Meni su rekli da sjedim ovdje.“
„Ko vam je rekao?“
„Direktor.“
Maja je pogledala prema njegovoj kancelariji.
Vrata su bila zaključana.
„Kako se zovete?“
Žena je oklijevala.
„Maja Ilić.“
Maji je nestao osmijeh.
„Kako?“
„Maja Ilić.“
„I ja sam Maja Ilić.“
Nepoznata žena ju je nekoliko trenutaka gledala, a zatim otvorila fasciklu.
„Onda stvarno imamo problem.“
Izvadila je ugovor o radu.
Na njemu je bilo Majino ime.
Njen datum rođenja.
Njena adresa.
Čak i broj njene lične karte.
Ali u gornjem uglu nalazila se fotografija žene koja je sjedila preko puta nje.
„Odakle vam ovo?!“
„Dobila sam u petak.“
„Od koga?“
„Od vašeg direktora.“
Maja je odmah pozvala šefa.
Telefon mu je bio isključen.
Pozvala je koleginicu iz kadrovske službe.
Ni ona se nije javljala.
Tada je primijetila nešto još čudnije.
U kancelariji su nedostajala dva računara.
Nestale su i fascikle iz metalnog ormara u kojem su čuvali dokumentaciju najvećih klijenata.
Pozvala je policiju.
Nepoznata žena nije pokušala pobjeći.
Naprotiv, izgledala je jednako uplašeno.
„Meni su rekli da danas počinjem raditi.“
„Ali zašto pod mojim imenom?“
„Nisam znala da je vaše.“
Žena je konačno priznala da se zapravo zove Tamara Vasić.
Tri sedmice ranije javila se na oglas za administrativnog radnika.
Razgovor za posao nije održan u firmi.
Direktor ju je pozvao u hotelski restoran.
Rekao joj je da kompanija prolazi kroz reorganizaciju i da će nekoliko mjeseci raditi preko „postojećeg zaposlenog profila“.
Tamari je to bilo čudno, ali ponuđena plata bila je odlična.
„I pristali ste da potpišete tuđe ime?“
„Nisam potpisala ništa. Pogledajte.“
Na dnu ugovora već je stajao potpis.
Majin.
„Ovo nije moj potpis.“
Policija je počela pregledati kancelariju.
Direktor se nije pojavio cijelog dana.
Njegov stan bio je prazan.
Automobil pronađen na aerodromskom parkingu.
Sve je izgledalo kao da je pobjegao.
Ali zašto bi prije bijega zaposlio ženu pod identitetom radnice koja će već u ponedjeljak doći na posao?
Odgovor se pojavio kada je Maja pokušala pristupiti poslovnom računu.
Nije mogla.
Njena korisnička prava promijenjena su u petak naveče.
U sistemu je, međutim, i dalje postojao aktivan profil:
MAJA ILIĆ — FINANSIJSKI ADMINISTRATOR.
Policijski informatičar pregledao je evidenciju.
Sa tog profila je tokom vikenda odobreno nekoliko transfera.
Ukupno:
186.000 eura.
Maja je sjela.
„Hoćete reći da sam ja na papiru odobrila ovo?“
„Tako izgleda.“
Plan je odjednom postao mnogo jasniji.
Neko je želio da, kada se transferi otkriju, postoji osoba koja fizički sjedi za Majinim računarom, ima ugovor na njeno ime i koristi njen poslovni profil.
Ali direktor nije radio sam.
„Ko je imao pristup mojim dokumentima?“
Policajac je pogledao evidenciju zaposlenih.
Samo tri osobe.
Direktor.
Maja.
I žena iz kadrovske službe koja se tog jutra nije javljala.
Pronašli su je istog popodneva.
Nije pobjegla.
Bila je u bolnici.
Prethodne večeri doživjela je saobraćajnu nesreću.
Kada su joj policajci pokazali Tamarin ugovor, počela je plakati.
„Rekla sam mu da neću učestvovati.“
Direktor je mjesecima pripremao izvlačenje novca iz firme.
Od nje je tražio kopije dokumenata nekoliko zaposlenih kako bi otvorio lažne naloge.
Odbila je.
Ali dokumenti su već bili u kadrovskoj arhivi.
Prije nego što je uspjela upozoriti vlasnike firme, direktor je nestao.
Ipak, napravio je jednu grešku.
Tamara.
Žena koju je doveo kao lažnu Maju sačuvala je sve njihove poruke.
U jednoj joj je poslao broj računa na koji je trebalo da joj uplati „bonus“ nakon prve sedmice.
Isti račun bio je povezan sa jednim od transfera.
Trag je na kraju doveo istražitelje do direktora.
Pronađen je nekoliko sedmica kasnije.
Veći dio novca uspjeli su blokirati prije nego što je prebačen dalje.
Maja je zadržala posao.
Tamara, naravno, nije.
Ali nekoliko mjeseci kasnije srele su se slučajno u gradu.
„Našla sam normalan posao“, rekla je Tamara.
„Pod kojim imenom?“
Tamara se nasmijala.
„Svojim.“
„Odlično. Napredujemo.“
Popile su kafu.
Prije nego što su se rastale, Tamara je rekla:
„Znaš šta je najčudnije?“
„Šta?“
„Na razgovoru mi je direktor rekao da će osoba čije mjesto preuzimam vjerovatno dati otkaz.“
Maja se nasmijala.
„Pa, u jednom je bio u pravu. Neko je stvarno napustio firmu. Samo je pogriješio osobu.“