NAKON ŠTO SAM 20 GODINA RADILA KAO FRIZERKA, U SALON JE UŠLA ŽENA KOJU NIKADA NISAM VIDJELA I REKLA: „NE TREBA MI FRIZURA. DOŠLA SAM DA VAM VRATIM 50 EURA KOJE STE MI POZAJMILI PRIJE 17 GODINA.“
Bila sam sigurna da me zamijenila s nekim.
Prije sedamnaest godina nisam ni imala svoj salon.
Žena je iz torbe izvadila staru novčanicu od 50 eura i presavijenu fotografiju.
Na fotografiji sam bila ja.
Stajala sam ispred željezničke stanice pored djevojčice od možda deset godina.
Djevojčicu nisam prepoznala.
„To sam ja“, rekla je žena.
Tada mi je pružila novčanicu.
Na njenoj poleđini plavom hemijskom bilo je napisano:
„Kada budeš mogla da vratiš ovaj novac, nemoj ga vratiti meni. Pronađi moju kćerku. Ona će znati šta treba da uradi s njim.“
Problem je bio samo jedan.
Ja nemam kćerku.
NASTAVAK PRIČE
Pitala sam ko je napisao poruku.
Žena se zvala Ivana.
Kada je imala deset godina, putovala je vozom sa bakom. Zbog kvara su morale presjesti na drugoj stanici, ali baka je shvatila da joj je nestao novčanik.
Nisu imale novca za nove karte.
Tada im je prišla mlada žena i dala 50 eura.
Ta žena nisam bila ja.
Zvala se Sanja.
„Onda zašto ste došli kod mene?“
Ivana je pokazala fotografiju.
Sanja i ja smo kao djevojke izgledale nevjerovatno slično.
Ali to nije bila slučajnost.
Kada sam vidjela njenu fotografiju izbliza, prepoznala sam lančić oko vrata.
Isti takav imala je moja majka.
Nazvala sam je.
Kada sam izgovorila ime Sanja, nastala je tišina.
Majka je tražila da odmah dođem.
Tada mi je ispričala nešto što je čuvala gotovo cijelog mog života.
Rođena sam kao jedna od bliznakinja.
Sanja je bila moja sestra.
Nakon rođenja obje smo bile teško bolesne, a naši roditelji su prolazili kroz veoma težak period.
Majčina starija sestra, koja nije mogla imati djecu, počela je pomagati oko Sanje.
Vremenom je Sanja praktično odrasla kod nje.
Porodični odnosi su se kasnije potpuno raspali.
Tetka se odselila i prekinula kontakt.
Meni su, dok sam bila mala, rekli samo da se tetka preselila.
Nikada mi nisu rekli da je sa sobom odvela moju sestru.
„Gdje je Sanja sada?“
Majka nije znala.
Nisu se čule više od petnaest godina.
Ivana je, međutim, znala.
Godinama je pokušavala vratiti dug.
Kada je konačno pronašla Sanju, saznala je da se odselila u inostranstvo.
Od komšinice je dobila staru kutiju koju je Sanja ostavila.
U njoj je bila fotografija, novčanica i poruka.
Ali zašto je napisala „pronađi moju kćerku“?
Na drugoj strani papira bio je nastavak koji Ivana nije odmah pokazala:
„Ako pronađeš ženu sa fotografije koja izgleda kao ja, reci joj da sam cijelog života drugima govorila da je moja kćerka. Bilo mi je lakše nego objašnjavati da imam sestru koja ne zna da postojim.“
Broj telefona bio je ispod.
Nazvala sam.
Javila se Sanja.
Nijedna od nas nekoliko sekundi nije govorila.
Onda je rekla:
„Pretpostavljam da ti je neko konačno vratio mojih 50 eura.“
Prvi put smo se srele dva mjeseca kasnije.
Novčanicu nismo potrošile.
Uramile smo je zajedno sa fotografijom.
A Ivani smo vratile 50 eura uz isti uslov koji je Sanja nekada napisala:
da ih jednog dana ne vrati nama, nego pomogne nekome kome baš tada budu potrebni.
Tako je jedan mali dug, nakon sedamnaest godina, pronašao mnogo više od osobe kojoj je trebalo da bude vraćen.